Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2500/20 od 11.03.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2192/17 od 05.03.2020. godine, u stavu prvom izreke, tako što je usvojen protivtužbeni zahtev i utvrđena apsolutna ništavost odredbe člana 2. stav 1. tačka 2. Aneksa ugovora o radu broj .. od 28.12.2012. godine, a koja glasi: „zaposleni i poslodavac ugovaraju da se na ime naknade štete zaposlenom isplati iznos jednogodišnje bruto zarade i utvrđene naknade, u slučaju da zaposleni bude razrešen sa funkcije izvršnog direktora u Izvršnom odboru i bez osnovanog obrazloženja“ i utvrđeno je nepostojanje prava tužioca na naknadu štete u visini jednogodišnje bruto zarade i utvrđene naknade. Stavom drugim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2192/17 od 05.03.2020. godine u stavu drugom izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2192/17 od 05.03.2020. godine, u stavu trećem izreke i odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog razrešenja isplati iznos od 4.170.091,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.07.2014. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u petom stavu izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2192/17 od 05.03.2020. godine, pa je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 599.100,00 dinara i obavezan tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 236.575,23 dinara. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 114.650,46 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, u odnosu na stavove jedan, tri, četiri, pet i šest izreke, blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon) u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog. U periodu od 20.06.2012. godine do 31.07.2014. godine obavljao poslove izvršnog direktora. Postupajući po tački 5. Odluke Nadzornog odbora tuženog od 11.12.2012. godine generalni direktor tuženoga je dana 28.12.2012. godine sa izvršnim direktorima, imenovanim za članove Izvršnog odbora tuženog, dana 23.05.2012. godine, između ostalih i sa tužiocem, zaključio Anekse ugovora o radu, pa je član 5. tužiočevog Ugovora o radu od 16.11.2010. godine, izmenjen članom 2. Aneksa tako što su dodati stavovi 3, 4. i 5, kojima je utvrđeno da zaposleni ima pravo na naknadu za rad u Izvršnom odboru saglasno odluci Nadzornog odbora od 11.12.2012. godine, u visini mesečne zarade ne manje od 100.000,00 dinara, s tim što za tužioca ona iznosi neto 248.537,22 dinara, bruto 347.507,60 dinara. U slučaju da zaposleni bude razrešen sa funkcije izvršnog direktora u izvršnom odboru i bez osnovanog obrazloženja, istim Aneksom je ugovorena naknada zaposlenom u visini jednogodišnje bruto zarade i utvrđene naknade.

Upis tužioca kao izvršnog direktora brisan je iz evidencije rešenjem APR-a od 25.07.2014. godine. Članom 61. stav 1. tačka 8. Statuta tuženog broj 4960/1-4 od 16.05.2012. godine, kao jedno od ovlašćenja generalnog direktora propisana je nadležnost za izvršenje odluka Skupštine i Nadzornog odbora društva. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je razlika između pripadajuće zarade i isplaćene zarade za period od 01.05.2014. godine do 37.07.2014. godine u iznosima bliže navedenim u nalazu veštaka, kao i jednogodišnja bruto zarada i visina naknade za rad tužioca u Izvršnom odboru prema spornom članu 2. Aneksa ugovora o radu od 28.12.2012. godine, koja iznosi 4.170.190,20 dinara.

Polazeći od izloženog činjeničnog stanja i člana 12. stav 1. Statuta tuženog, kojim je propisano da generalni direktor i njegov zamenik društvo vode i zastupaju bez ograničenja, prvostepeni sud je zaključio da sporni član 2. stav 1. tačka 2. Aneksa Ugovora o radu broj .. od 28.12.2012. godine nije ništav, pa je saglasno tome odbio protivtužbeni i usvojio tužbeni zahtev, obavezujući tuženog da na ime naknade štete tužiocu isplati iznos predviđen tom odredbom u visini utvrđenoj nalazom veštaka ekonomsko-finansijske struke, kao i iznose utvrđene navedenim nalazom veštaka ime naknade štete zbog umanjenja zarade za jun i jul mesec 2014. godine.

Prihvatajući izloženo činjenično stanje kao pravilno i potpuno utvrđeno drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud, u stavovima prvom i trećem izreke, pogrešno primenio materijalno pravo, pa je primenom člana 394. stav 1. tačka 4. ZPP ožalbenu presudu u tim stavovima preinačio tako što je usvojio protivtužbeni zahtev i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev. Obrazlažući svoju odluku drugostepeni sud je naveo da je, postupajući na opisani način generalni direktor tuženog povredio odredbu člana 47. stav 1. tačka 12. u vezi sa tačkom 2. Statuta tuženog od 16.05.2012. godine, kojim je propisano da je utvrđenje naknade izvršnim direktorima, izabranim od strane Nadzornog odbora, u nadležnosti tog odbora, čije odluke generalni direktor samo sprovodi. U odsustvu odluke Nadzornog odbora o visini obeštećenja primenom klauzule „zlatni padobran“ generalni direktor tuženog nije bio ovlašćen da samostalnom primenom sporne odredbe Aneksa Ugovora o radu utvrđuje visinu naknade za slučaj prestanka funkcije izvršnog direktora u Izvršnom odboru tuženog i bez obrazloženja.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je postupajući po blagovremeno podnetoj protivtužbi usvojio protivtužbeni zahtev i kao neosnovan odbio tužbeni zahtev, odlučivši kao u stavovima prvom i trećem izreke.

Članom 63. stav 1. u vezi sa članom 61. stav 1. tačka 4.) i 5.) Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ broj 36/11...109/21) propisano je da su direktori dužni da svoje poslove izvršavaju savesno, sa pažnjom dobrog privrednika, i u razumnom uverenju da deluju u najboljem interesu društva, s tim što shodno članu 63. stav 4. istog zakona direktor svoje postupanje može zasnivati na informacijama i mišljenjima lica stručnih za odgovarajuću oblast, za koja razumno veruje da su u tom slučaju savesno postupala.

Zakonom o privrednim društvima propisane su mogućnosti društva za podnošenje tužbe zbog povrede dužnosti pažnje iz člana 63. stav 1. u vezi sa stavom 4. (član 64), tužbe zbog povrede pravila o odobravanju poslova u kojima postoji lični interes (član 67), tužbe zbog povrede dužnosti izbegavanja sukoba interesa (član 71), tužbe zbog povrede dužnosti čuvanja poslovne tajne (član 74) i tužbe zbog povrede pravila o zabrani konkurencije (član 76), a članom 77. istog zakona propisano je da se tužbe iz citiranih zakonskih odredbi mogu podneti u roku od šest meseci od saznanja za učinjenu povredu i to najkasnije u roku od pet godina od učinjene povrede.

U konkretnom slučaju tuženi je protivtužbu podneo radi utvrđenja ništavosti odredbe Aneksa ugovora o radu koja je ugovorena protivno članu 61. stav 1. tačka 8. Statuta tuženog broj 4960/1-4 od 16.05.2012. godine, važećeg u spornom periodu. Navedenom odredbom kao jedno od ovlašćenja generalnog direktora propisano je izvršavanje odluka Skupštine i Nadzornog odbora. Navedeni Aneks tužiočevog Ugovora o radu pripremio je sekretar tuženog, kao stručno lice za koje je generalni direktor tuženog shodno članu 63. stav 4. Zakona o privrednim društvima, razumno verovao da savesno postupa, ali je, prema sadržini zapisnika sa sednice Nadzornog odbora od 11.12.2012. godine (odluka pod tačkom 5. u vezi sa tačkom 1), Odluka o visini obeštećenja bila doneta samo načelno, bez preciziranja visine naknade za slučaj primene zaštitne klauzule za članove menadžmenta.

U skladu sa izloženom pravnom argumentacijom, Vrhovni sud nalazi da je u postupanju po blagovremeno podnetoj protivtužbi drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava utvrdio ništavost predmetne odredbe Aneksa tužiočevog Ugovora o radu i shodno tome odbio tužbeni zahtev za isplatu novčane naknade predviđene tom odredbom, te je u skladu sa članom 153. stav 1, članom 154. i članom 163. stav 2. ZPP tužioca obavezao na naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka.

Na osnovu svega izloženog, shodno članu 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u prvom stavu izreke ove presude.

Kako je revizija tužioca odbijena, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić