Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud je potpuno i pravilno primenio odbrede procesnog zakona, što je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je profesionalni pripadnik Vojske Republike Srbije. U utuženom periodu od 01.01.2013. godine do 12.07.2015. godine ostvario je 237 sati prekovremenog rada koje nije iskoristio kao slobodne dane. Rešenjem VP ... UP1 br. 68-3 od 19.07.2016. godine, odbijen je zahtev tužioca za ostvarivanje prava na korišćenje odsustva po osnovu prekovremenog rada, sa obrazloženjem da je protekao rok od 6 meseci, propisan članom 34. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Republike Srbije. Žalba tužioca izjavljena protiv rešenja od 19.07.2016. godine odbijena je rešenjem VP ... Up-2 br. 1- 2 od 12.11.2016. godine. Drugostepeno rešenje sadrži pouku da tužilac protiv istog može voditi upravni spor. Tužilac je sudu podneo tužbu 08.12.2016. godine radi naknade štete zbog neisplaćenog dodatka za sate prekovremenog rada.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno je u drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presude i odbijen tužbeni zahtev.

Prema članu 85. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 116/7..10/15), za časove noćnog rada, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena, osim rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. ovog zakona, profesionalnom vojnom licu uvećava se plata.

Prema članu 34. Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesinalnih pripadnika Vojske Repbulike Srbije („Službeni vojni list“ broj 28/11), propisano je da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji po nalogu nadležnog starešine radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad), pripada sat i po slobodno (stav 1.). Prekovremeni rad se tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od 6 meseci od proteka tromesečja u kojem je ostvario (stav 2). Izuzetno, profesinalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta češće zahteva tako obiman prekovremeni rad, može da se isplati dodatak za svaki sat prekovremenog rada, koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost pomoćnika Ministra odbrane za ljudske resurse (stav 3.).

Po oceni Vrhovnog suda, tužilac ne uživa sudsku zaštitu traženom isplatom dodatka na platu za prekovremeni rad, u situaciji u kojoj mu pravnosnažnom i konačnom odlukom nadležnog starešine pravo na slobodne dane nije priznato zbog isteka roka od 6 meseci od proteka tromesečja u kome je ostvario pravo na prekovremeni rad, saglasno članu 34. stav 2. Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesinalnih pripadnika Vojske Repbulike Srbije. Takođe, nije nastupio izuzetak regulisan u stavu 3. člana 34. navedenog Pravilinika jer za isplatu dodatka na platu za prekovremeni rad tužiocu, nije prethodno pribavljena saglasnost ministra odbrane odnosno pomoćnika ministra odbrane za ljudske resurse. Upravo je zbog specifičnosti službe u Vojsci Republike Srbije, zakonodavac dao nadležnom starešini i ministru odbrane odnosno pomoćniku ministra za ljudske resurse široka ovlašćenja u regulisanju radno-pravnog statusa pripadnika Vojske Republike Srbije u šta spada i pravo na slobodne dane po osnovu prekovremenog rada odnosno isplatu dodatka na platu za ostvarene sate prekovremenog rada. Zakonitost odluka nadležnih starešina, o pojedinačnim pravima pripadnika Vojske može biti predmet upravne kontrole i sudske kontrole u upravnom sporu. Tužilac nije vodio upravni spor protiv rešenja o odbijanju njegovog zahteva za priznavanje prava na slobodne dane, čime je rešenje postalo pravnosnažno i nastupila pravna pretpostavka da je isto zakonito, pa u toj situaciji tužena ne odgovara za štetu koju tužilac eventualno trpi. Povreda prava zaposlenog postoji kad poslodavac donese odluku ili preduzme radnju koja nije u skladu sa zakonom ili internim aktom poslodavca. U konkretnom slučaju nema takve radnje jer odluka o odbijanju predloga za priznavanje prava tužiocu na slobodne dane postala je zakonita, pa su neosnovani navodi tužiočeve revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić