U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz tačke 12. istog člana na koju se u reviziji ukazuje, jer su razlozi o odlučnim činjenicama jasni i bez protivurečnosti i u skladu sa izvedenim dokazima, pa pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, raspoređen na radno mesto vozača u Generalnoj direkciji, kadrovski i opšti poslovi – Sektor za tekuće održavanje i obezbeđenje objekata, na osnovu ugovora o radu zaključenog sa tuženim 20.03.2005. godine. Tuženi je Odlukom od 28.08.2006. godine, dopunjenom 07.09.2006. godine, pokrenuo postupak za utvrđivanje povrede radne obaveze i odgovornosti protiv tužioca, zbog toga što je u periodu od 01.06. do 30.06.2006. godine neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavao radne obaveze, zloupotrebio položaj i prekoračio ovlašćenja predviđena ugovorom o radu od 20.03.2005. godine. Tužilac je tačkom VI ove odluke upozoren o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje navode se pismeno izjasnio 07.09.2006. godine u ostavljenom roku od pet radnih dana osporavajući ih. Sindikalna organizacija tuženog je dala svoje mišljenje 20.09.2006. godine. Rešenjem tuženog od 29.08.2006. godine tužilac je privremeno udaljen sa rada počev od dostavljanja rešenja, zbog osnovane sumnje da je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze koja ugrožava imovinu veće vrednosti utvrđene ugovorom o radu i koja je takvog karaktera da ne može da nastavi dalji rad kod tuženog, s tim da će to udaljenje trajati do okončanja postupka za utvrđivanje njegove odgovornosti za povredu radne obaveze, a najduže tri meseca. Tuženi je nakon sprovedenog postupka 10.10.2006. godine doneo rešenje broj 14223 o otkazu ugovora o radu tužiocu zbog povrede radne obaveze utvrđene tačkom 24 stav 1. alineja 1 i 3. Ugovora o radu od 20.03.2005. godine, zaključenog između tuženog i tužioca.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su kao neosnovan odbili tužbeni zahtev, dajući u svojim odlukama razloge koje prihvata i ovaj sud.

Prema odredbi člana 179. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005, sa izmenama), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Članom 24. Ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti su propisani razlozi iz kojih se zaposlenom može otkazati ugovor o radu, pa prema stavu 1. alineja 1, zaposlenom može da prestane radni odnos otkazom ovog Ugovora zbog neblagovremenog, nesavesnog i nemarnog izvršavanja radnih obaveza, a prema alineji 3, zbog zloupotrebe položaja i prekoračenja ovlašćenja.

U konkretnom slučaju, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su izveli pravilan pravni zaključak da je tužilac svojom krivicom učinio povrede radnih obaveza utvrđenih Ugovorom o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 20.03.2005. godine, a navodi revizije kojima se osporava ovakav zaključak nižestepenih sudova nisu osnovani.

Tužilac se pismeno izjasnio na navode iz pismenog upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, pa je njegovo pravo na odbranu ispoštovano u smislu odredbe člana 180. stav 1. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 405. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu stava 2. istog člana, s obzirom da se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koje je drugostepeni sud pravilno ocenio, a obrazlaganjem revizijske odluke ne bi se postiglo novo tumačenje prava, niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.