U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme po Ugovoru o radu od 01.06.2007.godine i raspoređen na radno mesto operatera punilice i kartonjerke. Rešenjem tuženog od 13.12.2010.godine tužiocu je otkazan ugovor o radu od 01.06.2007.godine sa svim aneksima i određeno da mu radni odnos prestaje 13.12.2010.godine, zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena uz istovremeno isplaćivanje otpremnine od 164.255,87 dinara. Odlukom generalnog direktora tuženog od 15.10.2010.godine utvrđen je prestanak potrebe za postojećim brojem izvršilaca na određenim poslovima i zadacima, između ostalog i na poslovima operater punilice i kartonjerke u RJ proizvodnja masti i margarina, tako što je broj od 7 izvršilaca smanjen za 1 izvršioca. Direktor tuženog je 10.12.2010.godine doneo Izmene i dopune Pravilnika o organizaciji i stematizaciji poslova pa je tako u Radnoj jedinici proizvodnja margarina smanjen broj izvršilaca na radnom mestu operater punilice i kartonjerke sa 7 na 6 i istog dana je tražio od neposrednog rukovodioca izvršilaca na radnom mestu operater punilice i kartonjerke da dostavi obrazloženu ocenu zaposlenih na tom radnom mestu zasnovanu na elementima: kvalitet obavljenog posla; samostalnost u radu; efikasnost rada; odnos prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada; dužine neplaćenog odsustva. Neposredni rukovodilac je generalnom direktoru dostavio obrazloženu ocenu sedam zaposlenih na radnom mestu operater punilice i kartonjerke u kojem je navedeno da svi zaposleni izvršavaju radne zadatke i odnose se odgovorno prema radu, s tim što se za nijansu izdvaja R.R. koji nema solidan, adekvatan odnos prema zaposlenima – prema radu, što je vidljivo pogotovo kada se uporedi u odnosu na ostale zaposlene, tako da je tužiocu data najniža ocena. Neposredni rukovodilac nije posebno ocenjivao zaposlene već uopšteno, a tužiocu je data najniža ocena, između ostalog i zbog toga što je tužilac pre ocenjivanja koristio bolovanje zbog povrede na radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi poništili rešenje o otkazu ugovora o radu kao nezakonito i odlučili da se tužilac vrati na rad.

Članom 179. tačka 9. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Opšti kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“ br. 50/08 ... 8/09), koji je donet na osnovu člana 244. Zakona o radu u članu 38. stav 1. propisuje da određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba vrši nadležni organ poslodavca, primenom kriterijuma utvrđenih zakonom i Kolektivnim ugovorima, a članom 2. propisano je da se kriterijumi primenjuju po redosledu utvrđenim ovim Kolektivnim ugovorom. Članom 39. stav 1. propisano je da se rezultati rada utvrđuju na osnovu ostvarenih učinaka prema utvrđenim normativima i standardima rada, stavom 2. da ako kod poslodavca nisu utvrđeni normativi i standardi, rezultati rada se utvrđuju na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca zasnovane na elementima: kvalitet obavljenog posla; samostalnost u radu i inovacija; efikasnost rada; odnosa prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada, kao i dužini neplaćenih odsustva, a vezano za izvršavanje poslova radnog mesta, plana rad i drugih pokazatelja; stavom 3. je propisano da rezultati iz stava 1. i 2. ovog člana utvrđuju se za period od najmanje godinu dana.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neposredni rukovodilac nije izvršio ocenjivanje zaposlenih na taj način što bi za svakog zaposlenog pojedinačno bila data obrazložena ocena na osnovu svakog elementa kojim se utvrđuju rezultati rada propisani članom 39. Opšteg Kolektivnog ugovora, već je ocena rada data uopšteno. Obrazloženom ocenom svakog elementa koji sadržini kriterijume rezultata rada utvrđuje se koji zaposleni ima najnižu ocenu. Ukoliko ocenjivanje zaposlenih nije izvršeno na opisan način, direktor tuženog ne može da prihvati akt neposrednog rukovodioca u kojem je zaposlenom uopšteno data najniža ocena rada u odnosu na ostale zaposlene na istom radnom mestu. Obzirom da je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto na osnovu odluke o ocenjivanju koja je data protivno načinu utvrđenja rezultata rada propisanih članom 39. Opšteg Kolektivnog ugovora, to znači da je pobijano rešenje o prestanku radnog odnosa od strane poslodavca, nezakonito.

Imajući u vidu da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu odlučili da se zaposleni vrati na rad.

Stoga su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.