Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, radi ujednačavanja sudske prakse, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene. Rešenjem tužene od 31.12.2013. godine tužiocu je prestao radni odnos sa 31.12.2013. godine, sa pravom na posebnu penziju. Presudom Upravnog suda U 1221/15 od 07.12.2017. godine poništeno je rešenje Žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 29.06.2015. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje u delu kojim je odbijena žalba tužioca izjavljena protiv rešenja tužene od 31.12.2013. godine. Rešenjem Žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 26.02.2018. godine usvojena je žalba tužioca i poništeno je rešenje tužene od 31.12.2013. godine i predmet vraćen tuženoj na ponovni postupak, da bi tužena rešenjem od 04.03.2019. godine utvrdila da je tužiocu prestao radni odnos kod tužene 31.12.2013. godine, sa pravom na posebnu penziju. Nakon donošenja rešenja Žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 22.08.2019. godine, tužilac je podneo tužbu Upravnom sudu 10.10.2019. godine, tražeći da Upravni sud u sporu pune jurisdikcije donese presudu kojom će poništiti rešenje Žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 22.08.2019. godine i sam rešiti konkretnu upravnu stvar, u smislu obaveza tužene da tužioca vrati u radni odnos na radno mesto na kome je radio do nezakonitog prestanka radnog odnosa ili da donese presudu kojom će poništiti drugostepeno rešenje Žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 22.08.2019. godine i predmet vratiti nadležnom organu na ponovni postupak i odlučivanje.

Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko finansijsku oblast utvrđena je razlika između isplaćenih posebnih penzija i zarade koju bi tužilac ostvario da je radio u periodu od 01.01.2014. godine do dana veštačenja u iznosu od 2.304.131,72 dinara sa datumima dospelosti iskazanim u pregledu u nalazu sudskog veštaka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca sa obrazloženjem da Upravni sud još uvek nije doneo odluku po tužbi podnetoj protiv drugostepenog rešenja tužene od 22.08.2019. godine, te da je zahtev tužioca za isplatu razlike plate koju bi eventualno ostvario da je nastavio da radi kod tužene i posebne penzije koju je u utuženom periodu primio, za sada preuranjen.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, žalbu tužioca odbio kao neosnovanu, prihvatajući razloge koje je dao prvostepeni sud za svoju odluku.

Ovako stanovište nižestepenih sudova, zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 133. stav 4. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“ br. 62/06 ... 99/14), propisano je da državnom službeniku prestaje radni odnos danom konačnosti rešenja o prestanku radnog odnosa.

Imajući u vidu napred navedenu odredbu zakona, to sledi da državnom službeniku radni odnos prestaje ukoliko je rešenje o prestanku radnog odnosa konačno. Međutim, pored toga, rešenje o prestanku radnog odnosa mora biti i pravnosnažno da bi imalo pravno dejstvo. U konkretnom slučaju, kako je nakon donošenja novog rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocu od 04.03.2019. godine (koje je potvrđeno rešenjem Žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 22.08.2019. godine) i koje je kao takvo konačno, tužilac je podneo tužbu Upravnom sudu za poništaj navedenih odluka, o kojoj još nije odlučeno, to sledi da rešenje tužene nije postalo pravnosnažno, zbog čega tužiocu pripada pravo na naknadu štete. Stoga, kako je u konkretnom slučaju nezakonitim postupanjem tužene prouzrokovana šteta tužiocu, jer tužena nije donela zakonito rešenje o radnopravnom statusu tužioca, a što za posledicu ima da je tužilac lišen prihoda koje bi ostvarivao po redovnom toku stvari, to tužilac ima pravo na isplatu razlike između zarade koju bi ostvarivao na poslovima koje je obavljao i posebne penzije koja mu je isplaćivana u spornom periodu i njegov zahtev nije preuranjen.

Imajući u vidu da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega nije bilo uslova za preinačenje pobijane odluke, to je Vrhovni sud odlučio kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imajući u vidu da je tužilac od 31.12.2013. godine lišen prihoda koje bi ostvarivao po redovnom toku stvari, što je posledica propusta tužene da donese zakonito rešenje o njegovom radnopravnom statusu, da je tužena u obavezi da dovede materijalnu situaciju tužioca u ono stanje u kom bi se nalazilo u odsustvu štetne radnje, pa s tim u vezi prvostepeni sud će ceniti nalaz i mišljenje sudskog veštaka za ekonomsko finansijsku oblast, koji je propustio da ceni zbog pogrešne primene materijalnog prava, nakon čega će pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom člana 416. stav 2. ZPP, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka na osnovu člana 165. stav 3. ZPP, jer zavisi od konačnog spora.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković