Rev2 458/2023 3.19.1.25.1.4; 3.19.1.25.1.3

Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 458/2023
18.01.2024. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević, Nadežde Vidić, Gordane Komnenić i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Boris Sarić, advokat iz ..., protiv tuženog Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća „Novi Sad“ iz Novog Sada, čiji je punomoćnik Snežana Knežević Bojović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4718/22 od 23.11.2022. godine, u sednici održanoj 18.01.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4718/22 od 23.11.2022. godine.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4718/22 od 23.11.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 985/2020 od 14.09.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu AA na ime razlike između manje obračunate pripadajuće i isplaćene zarade za period od 01.05.2017. do 31.05.2019. godine, isplati 905,78 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.06.2020. godine do isplate kao i 229,62 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate od dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do dana obračuna 01.06.2020. godine. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu BB na ime razlike između manje obračunate pripadajuće i isplaćene zarade za period od 01.05.2017. do 31.12.2019. godine, isplati 992,92 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.06.2020. godine do isplate kao i 231,32 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate od dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do dana obračuna 01.06.2020. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima isplati troškove parničnog postupka od 78.100,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom petim izreke, preko dosuđenog do traženog iznosa od 185.850,00 dinara zahtev za troškove je odbijen.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4718/22 od 23.11.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačeno rešenje sadržano u prvostepenoj presudi i obavezan tuženi da tužiocima na ime naknade troškova postupka pored već dosuđenog iznosa isplati još 11.950,00 dinara sa zakonskom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom drugim izreke, u preostalom delu odbijena je žalba tužilaca i žalba tuženog u celosti i potvrđena prvostepena presuda i odluka o naknadi troškova parničnog postupka u preostalom delu. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima na ime naknade troškova žalbenog postupka isplati 13.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio je da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa i ujednačavanja sudske prakse.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete tužiocima na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade u utuženom periodu, kod utvrđene činjenice da tuženi u oktobru 2014. godine nije pravilno utvrdio osnovicu za obračun zarade u skladu sa odredbama tada važećeg Kolektivnog ugovora i Pojedinačnog kolektivnog ugovora za javna komunalna i druga preduzeća Grada Novog Sada, a što je za posledicu imalo pogrešno primenjenu osnovicu za obračun zarade u čitavom spornom periodu, te da tuženi nije iscrpeo sva planirana sredstava za isplatu zarada u vreme primene Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, br. 116/2014 i 95/2018). Pobijana odluka doneta ja primenom odgovarajućih odredbi materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, a revident uz reviziju nije predložio drugačije odluke suda donete u predmetima sa istim pravnim osnovom i činjeničnim stanjem kao u ovom predmetu, u smislu potrebe ujednačavanja sudske prakse. Odluka o troškovima parničnog postupka zavisi od uspeha stranaka u parnici i preduzetih procesnih radnji u svakom konkretnom predmetu, pa nije potrebno s tim u vezi ujednačavanje sudske prakse.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i ocenio da revizija tuženog nije dozvoljena.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je revizija uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa, što je ovde slučaj, revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Prema članu 28. stav 1. Zakona o parničnom postupku, kada je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonom, merodavna vrednost predmeta spora kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva, dok u smislu stava 2. te odredbe, kamata, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi, ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev.

Tužbu radi naknade štete tužioci su podneli 26.05.2020. godine. Vrednost predmeta spora pobijenog dela ceni se u odnosu na svakog od tužioca, jer tužioci nisu jedinstveni nužni suparničari u smislu člana 210. ZPP. S obzirom na izneto sledi da je vrednost predmeta spora pobijenog dela u odnosu na tužioca AA 905,78 dinara, a u odnosu na tužioca BB 992,92 dinara dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje u kom vrednost predmeta spora pobijenog dela za svakog od tužioca ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je ocenio da je revizija nedozvoljena primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Tuženi je reviziju izjavio i protiv dela odluke drugostepenog suda kojom je preinačena prvostepena presuda u delu odluke o troškovima postupka, pa kako je u tom delu odlučeno o sporednom traženju tužioca, revizija je nedozvoljena. Preinačenje odluke o troškovima postupka reviziju ne čini dozvoljenom ni prema članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP, jer je preinačena odluka o sporednom, a ne o glavnom zahtevu stranke. Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke, doneo primenom odredbe člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković