U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića, Mirjane Andrijašević, Marije Terzić i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Marija Anđelković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, VP .. Niš, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo - Odeljenje u Nišu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 889/2022 od 28.07.2022. godine, u sednici veća održanoj 15.06.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 889/2022 od 28.07.2022. godine.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 889/2022 od 28.07.2022. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv stava prvog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 889/2022 od 28.07.2022. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 4045/2021 od 12.11.2021. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni fizički bol isplati iznos od 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, a odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za razliku od dosuđenog do traženog iznosa od 450.000,00 dinara i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah isplati iznos od 80.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, a odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za razliku od dosuđenog do traženog iznosa od 400.000,00 dinara. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 131.200,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 889/2022 od 28.07.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u odbijajućem delu stava prvog izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete pored iznosa dosuđenih stavom prvog izreke prvostepene presude za pretrpljene fizičke bolove isplati iznos od još 50.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od još 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu većih iznosa od dosuđenih do traženih 450.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i do traženih 400.000,00 dinara za pretrpljeni strah. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka tako što je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 137.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući je u stavovima prvom i drugom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Revizija tužene izjavljena protiv stava drugog izreke pobijane presude je dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011… 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega u ovom delu nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u stavu drugom izreke, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio na službi kod tužene, kao profesionalni vojnik, u činu kapetana. Dana 04.07.2019. godine, u prepodnevnim časovama, u Kasarni „BB“ u Nišu, za vreme redovnog i planiranog časa fizičke obuke na sportskom poligonu, tužilac je po naređenju pretpostavljenog vežbao sa ostalim kolegama, a nakon zagrevanja je pristupio realizaciji aktivnosti kroz sportske igre u skladu sa podsetnikom rukovodioca časa VV. Nakon određivanja ekipa za mali fudbal i početka vežbanja, tužilac je potrčao i tom prilikom je osetio jak bol u predelu desne noge, zbog čega je medicinski zbrinut u ambulanti kasarne, a zatim upućen u Vojnu bolnicu u Nišu, gde je izvršena imobilizacija i stavljanje noge u gips, do visine kuka desne noge. Nakon toga, tužilac je operisan na VMA u Beogradu. Veštačenjem od strane veštaka sudske medicine utvrđeno je da je tužilac zadobio povredu noge u vidu delimičnog rascepa Ahilove tetive, koja predstavlja tešku telesnu povredu, usled koje je trpeo fizičke bolove i strah u trajanju i intenzitetu bliže opisanom u nalazu veštaka. Pretrpljeni strah nije ostavio trajne posledice u njegovom duševnom životu.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz člana 164. Zakona o radu i čl. 154, 173, 174. i 177. Zakona o obligacionim odnosima, citiranih u obrazloženju nižestepenih presuda i ocenili da postoji osnov odgovornosti tužene za štetu koju je tužilac pretrpeo, samim tim i obaveza tužene da je tužiocu naknadi.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Pod povredom na radu podrazumeva se povreda koja je uzročno vezana za obavljanje poslova i zadataka povređenog radnika, a odgovornost poslodavca za naknadu štete zaposlenog zbog povrede na radu zavisi od osnova i uslova odgovornosti. Osnov odgovornosti je krivica poslodavca za štetnu radnju ili propuštanje preduzimanja radnje, rizik od opasne stvari čiji je imalac poslodavac ili rizik od obavljanja opasne delatnosti kojom se poslodavac bavi. Krivica poslodavca se pretpostavlja, a pošto se radi o oborivoj pretpostavci poslodavac može dokazivati da je šteta nastala bez njegove krivice, a što u konkretnom slučaju tužena nije dokazala.

U konkretnom slučaju tužilac je kritičnom prilikom pretrpeo povredu na radu izvršavajući zadatak pretpostavljenih za vreme redovnog i planiranog časa fizičke obuke na sportskom poligonu kasarne u kojoj je bio na službi kod tužene kao profesionalni vojnik. U navedenom se ogleda uzročno-posledična veza između obavljanja opasne delatnosti i nastale štete, zbog čega je pravilna ocena nižestepenih sudova da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu, za koju tužena odgovara po principu objektivne odgovornosti kao organizator opasne delatnosti- vršenja vojne službe za potrebe tužene.

Suprotno navodima revizije, način povređivanja i okolnosti pod kojima je došlo do povređivanja tužioca ne vode oslobađanju od odgovornosti tužene, u smislu člana 177. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, a na strani tužioca kritičnom prilikom nije bilo propusta u radu i ne postoje druge okolnosti koje bi ukazale na njegov doprinos nastaloj šteti ili njenom uvećanju, imajući u vidu da je radni zadatak obavljao po naređenju pretpostavljenih i da je postupao na do tada uobičajen način.

Prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah, pravilno je drugostepeni sud ocenio sve okolnosti iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima imajući u vidu vrstu i težinu telesne povrede tužioca, trajanje i jačinu fizičkog bola i straha koje je tužilac pretpeo. Pri tome je drugostepeni sud vodio računa o tome da naknada bude adekvatna značaju povređenog dobra, cilju kome služi te prirodi i društvenoj svrsi obeštećenja, pa se po oceni Vrhovnog suda visina naknade nematerijalne štete dosuđena tužiocu po oba osnova može smatrati pravičnom za obe parnične stranke, odnosno da iznosi koje je odmerio drugostpeni sud, suprotno navodima revizije, nisu previsoko odmereni.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv stava prvog izreke pobijane presude, u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Pravnosnažnom presudom u navedenom delu, primenom materijalnog prava iz odrebi Zakona o radu i Zakona o obligacionim odnosima, ocenjen je osnovanim tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretpljene fizičke bolove i za pretpljeni strah, a zbog povrede koju je tužilac pretrpeo na radu.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji radi novog tumačenja prava, niti postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Takođe, ne postoji potreba ni da se odlučuje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, jer tužena nije uz reviziju dostavila pravnosnažnu presudu iz koje bi proizlazilo da je na drugačiji način odlučivano u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Rešenje revizijskog suda na koje se tužena poziva u reviziji doneto je u postupku u kom je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, što nije situacija u konkretnom slučaju.
Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije tužene izjavljene protiv stava prvog izreke pobijane presude, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužene nije dozvoljena.
Tužbom podnetom 28.08.2020. godine tužilac je tražio naknadu štete u iznosu od 850.000,00 dinara. Prvostepenom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev za iznos od 180.000,00 dinara, u kom delu je drugostepenom presudom prvostepena presuda potvrđena.
Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se revizijom tužene pobija drugostepena presuda u potvrđujućem delu u kom vrednost predmeta spora iznosi 180.000,00 dinara, revizija u tom delu nije dozvoljena, pa je na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća-sudija
Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić