U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Sergej Ćuretić, advokat iz ..., protiv tuženog BB, čiji je pravni sledbenik VV, čiji je punomoćnik Marko Repić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1873/16 od 31.08.2018. godine, u sednici održanoj 03.10.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1873/16 od 31.08.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2469/13 od 11.06.2014. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se poništi rešenje pravnog prethodnika tuženog, broj .. od 28.04.2010. godine, kojim je tužilji otkazan Ugovor o radu broj ../07 od 01.12.2007. godine zbog proglašenja tehnološkim viškom i radni odnos joj prestao 27.04.2010. godine, te da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad na radno mesto operatera u OC Sektoru ... ili na drugo radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove postupka od 262.500,00 dinara sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 11.06.2014. godine pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1873/16 od 31.08.2018. godine, stavom prvim izreke ukinuta je prvostepena presuda. Stavom drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje, te je poništeno rešenje BB, pravnog prethodnika tuženog, broj .. od 28.04.2010. godine, kojim je tužilji otkazan Ugovor o radu broj ../07 od 01.12.2007. godine zbog proglašenja tehnološkim viškom i radni odnos prestao 27.04.2010. godine, te je obavezan tuženi da tužilju vrati na rad na radno mesto operatera u OC Sektoru... i da joj naknadi troškove prvostepenog postupka od 211.500,00 dinara. Stavom trećim izreke odbačena je kao nedozvoljena tužba tužilje u delu tužbenog zahteva kojim je tražila da se obaveže tuženi da je vrati na drugo radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka po žalbi od 105.000,00 dinara. Stavom petim izreke odbijen je zahtev tuženog kojim je tražio da se obaveže tužilja da mu naknadi troškove prvostepenog parničnog postupka od 262.500,00 dinara sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 11.06.2014. godine pa do isplate, kao i troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju tuženog.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 87/18), koja se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom takođe ukazuje.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom po održanoj raspravi pred drugostepenim sudom, tužilja ima trogodišnju stručnu spremu ..., a kod pravnog prethodnika tuženog radila je na poslovima operatera u OC Sektoru ..., pravni prethodnik tuženog je doneo rešenje 28.04.2010. godine kojim je tužilji prestao radni odnos zaključno sa 27.04.2010. godine, odnosno danom dostavljanja tog rešenja, primenom člana 179. tačka 9. Zakona o radu i člana 73. Pravilnika o radu BB, a otkazno rešenje ne sadrži obrazloženje u smislu odredbe člana 185. stav 1. Zakona o radu. Tužilji je isplaćena otpremnina. GG i DD bili su tužilji neposredni rukovodioci, pre prestanka radnog odnosa. Utvrđeno je da je u Izmenama i dopunama Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta br. ../05 od 26.09.2005. godine u tabeli radnih mesta pod rednim brojem 87 predviđeno radno mesto operatera ... sa 6 izvršilaca.

Tuženi je doneo Odluku br. ../10 od 12.04.2010. godine o izmeni Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta od 26.09.2005. godine, kojom je predviđeno da se zbog potreba reorganizacije i smanjenja obima poslovanja u Sektoru ... smanjuje broj izvršilaca za radno mesto iz Pravilnika pod rednim brojem 87, sa 6 na 5 izvršilaca, kao i da odluka stupa na snagu danom donošenja, a primenjuje se po isteku 8 dana od dana oglašavanja na oglasnoj tabli poslodavca. Navedena izmena ne sadrži delovodni zavodni broj, a na poleđini je grafitnom olovkom konstatovano da je Odluka br. ../10 od .. i sedištu kompanije na adresi ... br. .., kao i da je odluka skinuta sa oglasne table 21.04.2010. godine, ispod kojeg teksta je u desnom uglu naznačeno belešku sačinio, a ispod toga direktor kadrovske službe ĐĐ sa nečitkim potpisom, te da je u spisima predmeta kopija navedene odluke od 12.04.2010. godine na čijoj poleđini nema prethodno navedene službene beleške, već je navedena službena beleška fotokopirana na posebnom listu papira. U orginalu skraćenog delovodnika tuženog nije naznačena godina i da je pod brojem .. od 12.04.2010. godine zavedena odluka o izmenama i dopunama sistematizacije radnih mesta, ali da u delovodniku nije zavedena navedena službena beleška, te da tuženi nema svesku evidencije o stavljanju i skidanju službenih beleški sa oglasne table. Utvrđeno je i da nije postojao normativni osnov za ocenu rezultata rada tužilje, odnosno kriterijumi, te da tuženi nije priložio dokaze o oceni rezultata i ostalih pet operatera u OC Sektoru ... .

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, a koje je utvrdio posle rasprave održane na osnovu člana 383. stav 3. ZPP, pravilno je drugostepeni sud usvojio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa od 28.04.2010. godine uz zaključak da za donošenje spornog rešenja nije bio obrazovan otkazni razlog propisan članom 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...54/09).

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe od smanjenja obima posla. Prema odredbi člana 185. stav 1. istog zakona propisano je da se ugovor o radu otkazuje rešenjem u pisanom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku.

Odredbama članova 153-158. Zakona o radu propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca, kada je s obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, pa je propisana sadržina programa i postupak njegovog donošenja, pored ostalog, članom 155. stav 1. tačka 4. istog zakona propisano je da program sadrži kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih.

U konkretnom slučaju nije sporno da tuženi nije bio dužan da na osnovu člana 153. Zakona o radu donese program rešavanja viška zaposlenih, pa samim tim nije mogao programom predvideti kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih. Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda izostanak potrebe za programom ne znači izostanak potrebe za kriterijumima. Naime, kod tuženog je došlo do ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena koje su dovele do smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu pod rednim brojem 87 (u tabeli radnih mesta sadržanoj u Izmenama i dopunama Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta od 26.09.2005. godine) sa 6 na 5 izvršilaca.

Kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih primenjuju se uvek u situaciji kada je smanjen broj izvršilaca na određenim poslovima (bez obzira da li je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih ili ne), pa je potrebno od više izvršilaca na tim poslovima odrediti ko od njih predstavlja višak zato što postoji konkurencija više zaposlenih za jedno radno mesto. U konkretnom slučaju tuženi nije utvrdio i primenio kriterijume koji bi pokazali zašto je tužilja višak u odnosu na ostalih pet izvršilaca koji to nisu, a svi su obavljali iste poslove operatera OC u Sektoru ..., odnosno nije postojao normativni osnov za ocenu rezultata rada tužilje, odnosno kriterijumi, te kako tuženi nije priložio dokaze o oceni rezultata i ostalih pet operatera u OC Sektoru ..., po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud je pravilno zaključio da kriterijumi nisu ni utvrđeni ni primenjeni.

Revizijskim navodima se ukazuje da, u skladu sa odredbom člana 77. Pravilnika o radu radnu sposobnost zaposlenog ceni ovlašćeno lice poslodavca, te da je u konkretnom slučaju procena radne sposobnosti tužilje ispoštovana, s obzirom da su ovlašćena lica – neposredni rukovodioci ocenili radnu sposobnost tužilje kao najslabiju. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, članom 7. Kovencije 158 MOR (Međunarodne organizacije rada) o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca, propisano je da radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se s razlogom ne može očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost. U smislu člana 179. Zakona o radu, otkazni razlog iz tačke 9. ovog člana na osnovu koga je doneto sporno rešenje, ne spada u grupu otkaznih razloga koji se odnose na ponašanje ili radnu sposobnost zaposlenog, već na potrebe poslodavca, pa je tužilji dat otkaz zbog prestanka potrebe za njenim radom, a što je posledica ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena koje su nastale kod tuženog. Revizijsko insistiranje na samostalnosti i autonomnosti tuženog kao privrednog subjekta - poslodavca u sprovedenom postupku utvrđivanja viška zaposlenih, Vrhovni kasacioni sud prihvata u delu utvrđenih promena (ekonomskih, tehnoloških ili organizacionih), jer organizacija rada i poslovanja spada u autonomnu i samostalnu oblast delovanja poslodavca, zbog čega sud ne može da ocenjuje opravdanost ukidanja ili osnivanja poslova (radnih mesta), odnosno povećanja ili smanjenja broja izvršilaca na određenim poslovima (radnim mestima). Upravo iz ovih razloga u konkretnom slučaju nije bila predmet sudskog prispitivanja ocena tuženog da je na radnom mestu operatera OC u Sektoru ... umesto 6 izvršilaca potrebno 5, odnosno da je 1 izvršilac višak. Međutim, kako tužilja, kao zaposleni, ima pravo na odbranu od otkaznog razloga, a otkazni razlog je prestanak potrebe za njenim radom, to je sud bio ovlašćen da u oceni zakonitosti spornog rešenja ispita na osnovu čega - kojih kriterijuma je utvrđeno da je upravo za radom tužilje prestala potreba, pri čemu je utvrđivanje kriterijuma ovlašćenje poslodavca, dok se ovlašćenje suda svodi na ispitivanje pravilnosti njihove primene. Kako tuženi nije utvrdio i primenio kriterijume u postupku utvrđivanja viška zaposlenih, to je nezakonito sporno rešenje od 28.04.2010. godine, pa je ispunjen uslov propisan članom 191. stav 1. Zakona o radu da se tužilja vrati na rad kod tuženog.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da Odluka o izmeni pravilnika o sistematizaciji radnih mesta od 12.04.2010. godine nije objavljena na oglasnoj tabli tuženog, odnosno stav 1. Ustava Republike Srbije. Rešenje pravnog prethodnika tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji od 28.04.2010. godine doneto je u vreme dok Odluka o izmeni pravilnika o sistematizaciji radnih mesta od 12.04.2010. godine nije bila objavljena, a samim tim nije ni stupila na pravnu snagu, što predstavlja dovoljan razlog za nezakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu zasnovanog na tom opštem aktu, zbog čega pravilno drugostepeni sud nalazi da je tužilji nezakonito prestao radni odnos kod tuženog, pa su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Osim toga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da rešenje o otkazu ugovora o radu mora da sadrži obrazloženje, pa je rešenje o otkazu ugovora o radu bez obrazloženja i samo zbog te činjenice nezakonito. Naime, suština obrazloženja bilo kojeg pravnog akta, pa samim tim i rešenja o otkazu ugovora o radu je što se daju razlozi za donošenje takvog rešenja odnosno za ono što je sadržano u izreci tog rešenja. Kako zaposleni protiv rešenja o otkazu ugovora o radu može da koristi pravna sredstva, to ukoliko rešenje ne bi sadržalo obrazloženje sa razlozima otkaza onda bi zaposleni praktično bio lišen mogućnosti da pravno sredstvo koristi.

Imajući u vidu navedeno Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić