Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi je u odgovoru na reviziju osporio osnovanost revizijskih navoda tužioca, i predložio da se revizija odbije, a naknadu troškova revizijskog postupka je opredeljeno tražio.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 18/20, u daljem tekstu ZPP) Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Pored toga što je u reviziji ukazano da je došlo do bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 371. stav 1. ZPP, revident nije posebno ukazao u čemu bi se takva povreda sastojala, odnosno koja odredba je povređena. Iz ovih razloga, pozivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka, kao revizijski razlog iz člana 407. ZPP je bez uticaja u revizijskom postupku prilikom ispitivanja pobijane drugostepene presude. Tužilac je reviziju izjavio i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, ali ti navodi nisu cenjeni zato što je odredbom člana 407. stav 2. ZPP izričito propisano da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučajevima iz člana 403. stav 2. istog zakona koji se u ovom postupku nisu ostvarili.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kom su zasnovane nižestepene odluke, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, na poslovima zastupnika anketara u Odeljenju prodaje osiguranja. Rešenjem tuženog broj .. od 24.04.2013. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu broj .. zbog neostvarivanja rezultata rada, sa danom 19.07.2013. godine, kada je i odjavljen sa socijalnog osiguranja. Rešenjem inspektora rada tužilac je vraćen na rad 10.10.2013. godine i ponovo prijavljen na obavezno socijalno osiguranje. Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž1 broj 150/13 od 24.10.2013. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđeno rešenje P1 1442/13 od 01.08.2013. godine kojim je odbačena tužba tužioca za poništaj rešenja o otkazu br. .. od 24.04.2013. godine. Tuženi je na osnovu pravnosnažnog rešenja Višeg suda, doneo rešenje o otkazu .. od 18.11.2013. godine kojim je konstatovao da tužiocu prestaje radni odnos dana 24.10.2013. godine (datum kada je doneto rešenje Višeg suda u Novom Sadu), a koje je tuženi primio 19.11.2013. godine. Tokom postupka je utvrđeno i da je tužilac, nakon donošenja rešenja o otkazu od 24.04.2013. godine, podnosio pravnom odeljenju tuženog molbu od 12.07.2013. godine, kojom je tražio da se povuče rešenje o otkazu ugovora o radu, kao i molbu od 19.09.2013. godine kojom je tražio da mu se u radnu knjižicu upiše radni staž od dva meseca i pet dana za period od 20.07.2013. godine do 28.09.2013. godine.

Tužbenim zahtevom tužilac traži da sud poništi rešenje tuženog od 18.11.2013. godine, kao nezakonito i da utvrdi da je tužilac u radnom odnosu bio i u periodu od 20.07.2013. godine do 09.10.2013. godine, odnosno da mu se radni odnos produži za vreme za koje je kod tužioca nastupila privremena sprečenost za rad (u periodu od 13.05.2013. godine do 07.08.2013. godine), pozivom na odredbu člana 189. stav 1. Zakona o radu, i u periodu u kom je, nakon što je 10.10.2013. godine vraćen u radni odnos po osnovu rešenja inspekcije, faktički radio od 24.10.2013. godine do 19.11.2013. godine.

Na temelju navedenih utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan, da je rešenje čiji poništaj tužilac traži zakonito, iz razloga što je donošenjem pravnosnažnog rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž1 broj 150/13 od 24.10.2013. godine otpao pravni osnov po kome je tužilac rešenjem inspekcije vraćen na posao do pravnosnažnog okončanja spora, odnosno, da je tužilac mogao biti u radnom odnosu samo u periodu od vraćanja tužioca rešenjem inspekcije do pravnosnažnog okončanja postupka po tužbi za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu broj .. od 24.04.2013. godine, pa kako je taj postupak okončan 24.10.2013. godine, to je i tužbeni zahtev tužioca za priznavanje radnog odnosa nakon tog datuma - bez pravnog osnova. Prvostepeni sud je odbacio tužbu u delu tužbenog zahteva da se utvrdi da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 20.07.2013. godine do 09.10.2013. godine primenom odredbe člana 195. stav 1. i 2. Zakona o radu, nalazeći da je tužba tužioca u tom delu neblagovremena, s obzirom da je tužilac tužbu podneo tek 19.02.2014. godine, po proteku roka od 90 dana od dana saznanja za povredu prava, a imajući u vidu da je za navedenu povredu prava po rešenju o otkazu od 24.04.2013. godine saznao prijemom navedenog rešenja 30.04.2013. godine. U prilog tome, sudovi obrazlažu da je tužilac u žalbi kojom je osporavao odluku donetu o odbačaju tužbe za poništaj rešenja o otkazu br. .. od 24.04.2013. godine, naveo da je saznao za povredu prava 12.07.2013. godine, te nisu prihvatili za osnovano pozivanje tužioca da je za tu povredu saznao tek donošenjem osporenog rešenja od 18.11.2013. godine.

Revizijom tužilac ističe da je tuženi bio u obavezi da prizna radni odnos tužiocu i za period dok je kod tužioca postojala privremena sprečenost za rad, da je rešenje o prestanku radnog odnosa br. .. od 18.11.2013. godine nezakonito je jer je njime tuženi propustio da odluči o traženju tužioca u vezi produženja otkaznog roka, u smislu odredbe člana 189. stav 4. Zakona o radu, za period dok je kod tužioca postojala privremena sprečenost za rad, kao i da je pogrešno utvrđena činjenica o vremenu saznanja tužioca za povredu prava.

Ceneći revizijske navode tužioca, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilna odluka drugostepenog suda, iz sledećih razloga.

Odredbom člana 189. stav 1. Zakona o radu („Sl.glasnik RS“ br.24/05, 61/05 i 54/09), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o otkazu od 24.04.2013. godine, propisano je da zaposleni kome je ugovor o radu otkazan zato što ne ostvaruje potrebne rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobosti u smislu člana 179. tačka 1. tog zakona, ima pravo i dužnost da ostane na radu u trajanju od najmanje mesec dana, a najduže tri meseca (otkazni rok), u zavisnosti od ukupnog staža osiguranja, te je u stavu 2. propisano da otkazni rok počinje da teče narednog dana od dana dostavljanja rešenja o otkazu ugovora o radu, dok je stavom 4. propisano da ako je zaposleni postao privremeno sprečen za rad u toku vremena za koje je dužan da ostane na radu, na njegov zahtev, tok tog vremena se zaustavlja i nastavlja da teče po prestanku privremene sprečenosti za rad. Dakle, tužilac je u skladu sa citiranom zakonskom odredbom imao pravo na zaustavljanje otkaznog roka tokom trajanja privremene sprečenosti za rad, s tim što je propisano da takvo pravo tužiocu pripada na njegov zahtev. Tužilac je podneo molbu tuženom 12.07.2013. godine, pošto je privremeno sprečen za rad 13.05.2013. godine, da povuče rešenje o otkazu ugovora o radu, u kojoj je naveo da smatra privremenu sprečenost za rad od 13.05. do 07.08.2013. godine razlogom da ostane u radnom odnosu do povratka sa bolovanja, a zatim je podneo molbu 19.09.2013. godine, nakon prestanka radnog odnosa, kojom je tražio da mu se u radnu knjižicu upiše radni staž od dva meseca i pet dana za period od 20.07.2013. godine do 28.09.2013. godine. U ovom sporu tužilac traži da sud utvrdi da je bio u radnom odnosu kod tuženog i u periodu od 20.07.2013. do 09.10.2013. godine, i to zbog privremene sprečenosti za rad od 13.05. do 07.08.2013. godine. Tužilac je za povredu prava nezaustavljanjem toka vremena za koje je dužan da ostane na radu znao u vreme kada mu je po rešenju prestao radni odnos, 19.07.2013. godine, kada je već bio na bolovanju. Za takvu eventualnu povredu znao je i kada se tuženom obratio molbom 19.09.2013. godine, da mu se isti radni staž upiše u radnu knjižicu. Prema tome, od tada, do podnošenja tužbe za zaštitu prava po ovom osnovu, 19.02.2014. godine, jeste prošao rok od 90 dana propisan odredbom člana 195. Zakona o radu, u kome zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom, od dana saznanja za povredu prava.

Rešenje o otkazu br. .. od 18.11.2013. godine, deklaratornog je karaktera i njime se konstatuje prestanak radnog odnosa po isteku roka za koji je odloženo rešenje poslodavca od 24.04.2013. godine, pravnosnažnim okončanjem sudskog postupka. Na zakonitost tog rešenja ne utiče okolnost da je tužiocu mogao biti zaustavljen tok vremena na kome je morao da ostane na radu po rešenju od 24.04.2013. godine. Ne utiče zato što je privremena sprečenost za rad trajala do 07.08.2013. godine i po navodima tužioca morao bi da ostane na radu do 09.10.2013. godine, dok se osporenim rešenjem utvrđuje prestanak radnog odnosa sa danom pravnosnažnog okončanja sudskog postupka 24.10.2013. godine. Prema tome, revizijski navodi nisu osnovani.

Na osnovu izloženog, te kako ne stoje revizijski navodi tužioca, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Stavom drugim izreke, na osnovu odredbe iz člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupu odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji jer sa revizijom nije uspeo, i zahtev tuženog, za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić