U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijsko ukazivanje da je učinjena bitna povreda odredaba postupka iz člana 374. stav 2.tačka 12. ZPP, nije od značaja jer odredbom člana 407. ZPP ta povreda nije propisana kao revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog u periodu od 28.09.2006. godine do 29.07.2016. godine obavljao rad po osnovu sedamnaest zaključenih ugovora o radu na određeno vreme i ugovora o privremenim i povremenim poslovima od 03.08.2016. godine, na istim poslovima ... . Na osnovu tih ugovora o radu tužilac je neprekidno radio u periodima od 28.09.2006. - 27.09.2007. godine, od 09.11.2007. - 08.11.2008. godine, od 22.12.2008. - 21.12.2009. godine, od 04.02.2010. - 03.02.2011. godine, od 21.03.2011. - 20.03.2012. godine, od 08.05.2012. -07.05.2013. godine, od 19.06.2013. - 18.12.2013. godine, od 31.07.2014. - 29.07.2016. godine, a zatim na osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima od 03.08.2016. - 31.12.2016. godine. Na osnovu uverenja RF PIO Filijala za grad Beograd, utvrđeno je da tužilac između zaključenih ugovora nije imao prekide u radu u dužem trajanju od 30 dana, a prema evidenciji o prijavi i odjavi sa osiguranja kod tuženog i to u periodima 28.09.2006.-27.03.2007.godine; 28.03.2007.- 27.09.2007. godine; 28.09.2007. - 08.11.2007. godine; 09.11.2007.-08.11.2008.godine; 10.11.2008.-21.12.2008.godine; 22.12.2008. - 21.12.2009.godine; 22.12.2009. - 03.02.2010.godine; 04.02.2010. - 03.02.2011.godine, 04.02.2011.-20.03.2011. godine; 21.03.2011.-20.03.2012. godine; 21.03.2012.-07.05.2012. godine; 08.05.2012.-07.11.2012. godine; 08.11.2012.-07.05.2013. godine; 08.05.2013.- 18.06.2013.godine; 19.06.2013.-18.12.2013.godine; 19.12.2013.-18.01.2014. godine; 19.01.2014.-18.06.2014. godine; 19.06.2014.-30.07.2014. godine; 31.07.2014.-30.08.2014. godine; 31.08.2014.-30.01.2015. godine; 31.01.2015.-29.04.2015. godine; 30.04.2015.- 29.07.2016. godine; 03.08.2016.-31.12.2016. godine, te da je tuženi tužiocu redovno isplaćivao zaradu uključujući i period za koji stranke nisu zaključile ugovor o radu (faktički rad), a u kom periodu je obavljao iste poslove ... . Rešenjem tuženog od 29.07.2016. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu od 31.03.2016. godine i aneks broj 1 ugovora o radu od 30.05.2016. godine, zbog isteka roka na koji je zasnovan radni odnos. Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 08.08.2016. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilac u periodu od 28.09.2006. godine do 29.07.2016. godine, na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, koji se smatraju jednim ugovorom, obavljao kod tuženog neprekidno iste poslove ... (sa prekidima kraćim od 30 dana) u trajanju dužem od 12 meseci i pet dana, usled čega je 05.10.2007. godine došlo do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme primenom odredbe člana 37. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...32/2013), a da u to vreme nije bilo zakonskih smetnji za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme ustanovljene kasnije donetim Zakonom o izmenama i dopuna Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“ br. 108/13). Pri tom nižestepeni sudovi nalaze da doneta rešenja o prestanku radnog odnosa na određeno vreme imaju deklaratorani karakter kojim se samo konstatuje istek roka na koji su ugovori zaključeni. Imajući u vidu da je rad tužioca trajao po ugovorima o radu na određeno vreme do 29.07.2016. godine kada je i donetio rešenje o otkazu ugovora o radu, a da je tužba podneta 08.08.2016. godine, ocenili su da je u smislu člana 195. Zakona o radu tužba blagovremeno podneta. Zato je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilac dana 05.10.2007. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog, poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Prema odredbi člana 37. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), radni odnos se zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje na određeno vreme i slično, te za vreme trajanja tih potreba, a tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može da traje duže od 12 meseci (stav 1.), s tim što se pod prekidom rada iz stava 1. ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2.). Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos (stav 4.). Prema članu 195. navedenog Zakona, odluka kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno od saznanja za povredu prava.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji je objavljen u „Sl. glasniku RS“,br.75/14 od 21. jula 2014. godine, a koji je stupio na snagu 29. jula 2014. godine, izmenjena je citirana odredba člana 37. Zakona o radu. Tom noveliranom odredbom, pored ostalog, je propisano da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1); da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2). Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6). Noveliranim odredbama Zakona o radu, u članu 195, propisano je da rok za pokretanje spora iznosi 60 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno od saznanja za povredu prava.

U konkretnom slučaju tužilac je kod tuženog obavljao poslove radnog mesta ... od 28.09.2006. godine do 29.07.2016. godine, na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, (sa prekidima kraćim od 30 dana). Rešenjem tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu je prestao radni odnos 29.07.2016. godine, zbog isteka roka na koji je zasnovan, nakon čega je nastavio da radi na istim poslovima po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima u periodu od 03.08.2016. - 31.12.2016. godine. Dakle, tužilac je nakon isteka 12 meseci kontinuiranog rada na određeno vreme i dalje bio u radnom odnosu kod tuženog i obavljao iste poslove, a koje je obavljao sve do kraja njegovog radnog angažovanja kod tuženog po osnovu ugovora o radu na određeno vreme (29.07.2016. godine).

Nasuprot navodima revizije, po oceni Vrhovnog suda pravilno je stanovište nižestepenih sudova da više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme imaju se smatrati jednim ugovorom, a ukupno trajanje rada na istim poslovima po više ugovora, ne može biti duže od 12 meseci, sa prekidima kraćim od 30 dana ili bez prekida. Za preobražaj radnog odnosa dovoljno je da zaposleni nakon isteka 12 meseci radi još 5 radnih dana, koji se računa ili od isteka jednog ugovora, ili od isteka jedne godine rada. Zaključivanjem više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme, čije trajanje sveukupno iznosi više od 12 meseci na istim poslovima, vodi zloupotrebi prava, od strane poslodavca i izigravanju pravila o vremenskom ograničenju rada na određeno vreme. Imajući u vidu navedeno da Zakona o radu koji je bio u primeni do 28. jula 2014. godine dozvoljava maksimalno ugovaranje rada na određeno vreme za period ne duži od 12 meseci, zaključivanje sukcesivnih ugovora na određeno vreme za obavljanje istih poslova, koji sa prekidima ili neprekidno traje nekoliko godina, predstavlja zloupotrebu prava (vršenje protivno cilju), jer ukazuje da se u konkretnom slučaju ne radi poslovima privremenog karaktera zbog povećanog obima posla, sezonskim poslovima i slično, već kontinuirani rad tužioca u trajanju od više (15) godina na istim poslovima predstavlja odraz stalne potrebe poslodavca.

Sledom iznetog, po stanovištu Vrhovnog suda, ispunjeni su uslovi za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme dana 05.10.2007. godine, primenom pravila sadržanog u članu 37. stav 4 (''Službeni glasnik RS'' 24/05... 32/13), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, budući da je tužilac nakon kontinuiranog rada od 12 meseci, nastavio da radi kod tuženog 5 radnih dana (01.10.-05.10.2016. godine) i duže. Činjenica da tužilac još tada nije pokrenuo spor za utvrđenje da je zasnovan radni odnos na neodređeno vreme ne dovodi do zaključka da tužilac nije blagovremeno podneo tužbu u smislu odredbe člana 195 Zakona o radu. Ovo stoga što rok za podnošenje tužbe za utvrđenje da je radni odnos zasnovan na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme počinje da teče od dana dostavljanja rešenja o otkazu, jer je tada vidljiva povreda prava zaposlenog. Rok od 60 dana za pokretanje ovog spora, u skladu sa noveliranom odredbom člana 195 Zakona o radu, počeo je da teče nakon prijema rešenja o otkazu ugovora o radu od 29.07.2016. godine koji nije istekao u vreme podnošenja tužbe 08.08.20126. godine. Neosnovano se navodima revizije ukazuje da je tuženi nakon isteka svakog prethodnog ugovora o radu na određeno vreme donosio posebna rešenja kojima je isti ugovor otkazivan a čiji poništaj nije tražen, s obzirom na to da u smislu člana 175. stav 1. Zakona o radu radni odnos zasnovan na određeno vreme prestaje istekom roka za koji je zasnovan, pa rešenje o prestanku radnog odnosa ima deklarativni karakter.

Osim toga, prilikom ispitivanja uslova i ograničenja za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme u vreme kada je tužilac počeo da obavlja rad kod tuženog, ne mogu se primenjivati zakonske norme koje u to vreme nisu bile na snazi. Naime, Zakonom o budžetskom sistemu između ostalog, utvrđuju se fiskalni principi, pravila i procedure na osnovu kojih se ustanovljava fiskalni okvir, kako bi se obezbedila dugoročna održivost fiskalne politike. U tom smislu, u skladu sa Zakonom o izmenama i dopuna Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“ br. 108/13), u članu 27e je odredba kojom se propisuje da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2015. godine, a kasnijim izmenama i dopunama taj period je produžen do 31. decembra 2020. godine. Zakon o izmenama i dopuna Zakona o budžetskom sistemu kojim je ova odredba ustanovljena, počeo je da se primenjuje 07.12.2013. godine. Sledom iznetog, pravilna je odluka nižestepenih sudova kojom je utvrđeo da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 05.10.2007. godine, jer u to vreme nije bilo zakonskih smetnji za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme ustanovljene tek Zakonom o izmenama i dopuna Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“ br. 108/13) i kasnijim izmenama i dopunama ovog zakona.

S obzirom na navedeno, stakli su se uslovi za prerastanje radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme, u smislu člana 37. st. 1. i 4. Zakona o radu, pa je samim tim odluka tuženog od 29.07.2016. godine, kojom je o otkazu ugovora o radu zbog isteka roka za koji je zaključen, nezakonita. Zato su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo utvrđenjem da je tužilac kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme od 05.10.2016. godine, zbog čega je tuženi u obavezi da tužioca vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz iznetih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković