Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu članu 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da nisu ispuljeni uslovi za odlučivnje o reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Prema razlozima pobijane drugostepene presude tužiocu je dosuđena razlika između utvrđene visine naknade troškova za ishranu u toku rada, predviđene Kolektivnim ugovorom tuženog i naknade koja mu je po tom osnovu isplaćena u spornom periodu. Utvređno je da ugovorena visina naknade predstavlja neto iznos naknade, koji se kao takav ima u celosti isplatiti tužiocu.

Imajući u vidu razloge na kojima je zasnovana pobijana drugostepena presuda, Vrhovni sud je stanovišta da nema osnova da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog o navedenom pravnom pitanju. Zaposleni u skladu sa članom 118. stav 1. tačka 5. Zakona o radu imaju pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada, a visina troškova mora biti izražena u novcu. Bez obzira na ustanovljen bruto princip zarade, koja u skladu sa članom 105. Zakona o radu, u sebi sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, pojedinačne odredbe kolektivnih ugovora i ugovora o radu tumače se onako kako su definisane, odnosno onako kako glase. Bruto princip zarade podrazumeva da zarada u sebi sadrži poreze i doprinose, pri čemu se u ugovoru o radu i dugim relevantnim aktima uvek navodi i neto iznos zarade. U situaciji kada se u aktima poslodavca ne navede konrketan novčani iznos koji se po određenom osnovu ima isplatiti zaposlenom, ne može se na štetu zaposlenih zaključiti da je reč o ugovorenom bruto iznosu.

Imajući navedeno u vidu, Vrhovni sud nalazi da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, kao ni za ujednačavanjem sudske prakse. S obzirom da nisu ispunjeni ni drugi uslovi koje član 404. stav 1. ZPP propisuje kao preduslov za dozvoljenost odlučivanja o posebnoj reviziji, to je odlučeno kao u stavu prvom izreke, primenom člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tuženog u skladu sa članom 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Članom 441. ZPP, propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima, u parnicama iz radnog odnosa, o dozvoljenosti revizije odlučuje se na osnovu člana 403. stav 3. istog zakona, u zavisnosti od vrednosti predmeta spora pobijanog dela.

Tužbu radi isplate tužilac je podneo 04.12.2020. godine, a vrednost predmeta spora je 68.321,50 dinara.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da je ovo imovinskopravni spor u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to sledi da revizija tuženog nije dozvoljena, na osnovu člana 403. stav 3. ZPP.

Sa napred navednih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić