Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1011/21 od 25.06.2021. godine, stavom prvim izreke, potvrđeno je rešenje sadržano u stavu prvom izreke prvostepene presude, a žalba tužene u tom delu je odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom, trećem i petom izreke i odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime razlike od isplaćene do pripadajuće razlike plate za period od avgusta 2016. godine do avgusta 2019. godine isplati pojedinačno označene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao i da mu na ove iznose uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje i naknadi mu troškove parničnog postupka. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 81.750,00 dinara. Stavom četvrtim izreke odbačena je žalba tužene u odnosu na stav četvrti i šesti izreke prvostepene presude kao nedozvoljena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je do 15.05.2008. godine bio zaposlen u privremenim institucijama Kosova i Metohije. Rešenjem tužene od 29.04.2008. godine tužilac je, počev od 15.05.2008. godine, preuzet u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija. Zaključkom Vlade RS od 17.04.2008. godine propisano je da se položaj lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama Kosova i Metohije upodobljava položaju državnih službenika i nameštenika, koji su radili u organima koji su ukinuti, a čiji je delokrug preuzeo drugi organ (član 135. stav 1. Zakona o državnim službenicima), te da oni imaju pravo da budu preuzeti u organ Republike Srbije koji je preuzeo delokrug, ako prethodno organu Republike Srbije koji se preuzima dostave pismeni dokaz o tome da im je prestao rad u privremenim institucijama Kosova i Metohije. Tužilac je u utuženom periodu primao platu od 16.000,00 dinara mesečno, prema rešenju od 29.04.2008. godine i nije bio radno angažovan. Nalazom veštaka utvrđena je razlika između isplaćene i pripadajuće plate, a na osnovu člana 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i člana 1. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, zaključio da je poslodavac (tužena) onemogućio tužioca da radi, iako je rešenjem od 29.04.2008. godine preuzet, čime je onemogućen da prima platu koju bi prema redovnom toku stvari ostvario. Time je poslodavac stvorio protivpravno stanje koje je imalo za posledicu da tužilac u utuženom periodu nije radio, pa je odgovoran za štetu nanetu tužiocu na osnovu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu. Dakle kako se tužilac nalazio u radnom odnosu kod tužene od dana preuzimanja iz privremenih institucija KiM od 15.05.2008. godine, a tužena nije rasporedila tužioca na drugo radno mesto u okviru njegove stručne spreme, niti pak donela rešenje kojim mu se utvrđuje status neraspoređenog radnika, odnosno kojim mu se utvrđuje status neraspoređenog državnog službenika, te kako se tužilac nalazio u radnom odnosu kod tužene i dalje, zaključeno je da je osnovan tužbeni zahtev i kao takav je usvojen.

Po oceni drugostepenog suda, ne postoji deliktno ponašanje tužene u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno nepravilan i nezakonit rad, koji bi vodio postojanju odgovornosti tužene na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima za naknadu štete. Tužiocu je u spornom periodu isplaćivana naknada plate na osnovu rešenja od 29.04.2008. godine. Saglasno odredbama člana 7. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, državnim službenicima pripada pravo na platu i ostala primanja onda kada su radno angažovani, a tužilac je u spornom periodu bio neraspoređen i nije faktički radio, i to iz razloga što nije postojalo radno mesto na kome bi mogao da obavlja svoje zadatke. Pri tom je bez uticaja okolnost da je bio u radnom odnosu kod tužene. Stoga je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

U konkretnom slučaju, tužilac kod tužene nije stekao, suprotno revizijskim navodima, status državnog službenika odnosno nameštenika. Tužilac je preuzet od privremenih institucija KiM i utvrđena mu je plata u određenoj visini, a nije mu se obračunavao minuli rad. On nije radio kod tužene (nije dolazio na posao), nije ni raspoređen na određeno radno mesto. U konkretnom slučaju, nema rada tužioca u radnom odnosu kod tužene. On se samo formalno vodi u radnom odnosu kod tužene po zaključcima Vlade ali ne ostvaruje rad kod tužene, što je neophodan uslov za ostvarivanje navedenog prava.

S tim u vezi, nisu osnovani revizijski navodi kojim se ukazuje da nedonošenje rešenja o raspoređivanju nije od uticaja na ostvarivanje ovog prava. Preuzimanje na osnovu Zaključka Vlade ne podrazumeva ostvarivanje svih prava iz radnog odnosa o čemu svedoči i činjenica da je tim Zaključkom određen samo fiksni iznos plate pri čemu se nije obračunavao minuli rad. Neraspoređivanje tužioca u dužem vremenskom periodu je bilo u njegovu korist na osnovu izvršavanja Zaključka Vlade, pri čemu treba imati u vidu da tužena u datoj situaciji nije mogla, zbog primene navedenog Zaključka, da tužioca ostavi neraspoređenog (u tom slučaju prestao bi mu radni odnos).

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća- sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković