Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dala odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 01.11.2017. godine do 01.12.2020 godine bio u radnom odnosu kod tužene na poslovima ... sa koeficijentom za obračun zarade 6,30, za koje vreme mu je tužena obračunavala zaradu tako što je osnovicu množila sa koeficijentom njegovog radnog mesta i po potrebi je dopunjavala do iznosa minimalne zarade. U obračunskim listama tužena nije posebno iskazivala naknadu za ishranu u toku rada i regres. Veštačenjem je utvrđena visina naknada troškova za ishranu u toku rada i regres.

Prvostepeni sud je, kod napred utvrđenog, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da isplati tužiocu predmetne naknade u iznosima utvrđenim veštačenjem sa pripadajućom kamatom, jer je zaključio da u iznosu minimalne zarade definisanom članom 111. Zakona o radu ne može da bude sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate izražava i dodatak na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, s obzirom da to pravo nije realizovano kroz konkretnu isplatu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev za isplatu navedenih naknada, zaključujući da je pravo tužioca na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora iz člana 118. Zakona o radu realizovano kao sastavni deo koeficijenta radnog mesta, utvrđenog u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, u kom slučaju se ne obračunava niti isplaćuje kao posebna naknada.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 187. stav 3. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 88/17... 129/21) propisano je da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19) propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3). Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1. navedenog zakona, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a prema stavu 2. istog člana koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15, 27/22), odredbom člana 20. određuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa zakonom (stav 1), a ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak manja od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na napred opisan način isplaćuje se u visini minimalne zarade (stav 2).

Odredbama člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a stavom 2. ovog člana propisano je da visina troškova iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno (član 2. stav 2).

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1) te uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih iz člana 1. ove uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u srednjem obrazovanju.

Prema pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, usvojenom na sednici Građanskog odeljenja održanoj 05.07.2022. godine, koje prema članu 45. stav 3. Zakona o uređenju sudova obavezuje sva veća u sastavu odeljenja, zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata u kojem je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog.

U konkretnom slučaju, tužilac je zaposlena u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njegove plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijerna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredaba člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu, kao i da posebnim kolektivnim ugovorima za zaposlene u javnim službama nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. To pravo nije predviđeno ni Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15), kao ni prethodno važećim Posebnim kolektivnim ugovorom od 2009. godine. Važećim Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama je utvrđeno pravo zaposlenih na isplatu plate u visini minimalne zarade, ali ne i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora zaposlenima koji primaju platu u visini minimalne zarade. S obzirom na to da je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu tužiocu isplaćivana kroz koeficijent za obračun njegove plate, tužiocu ne pripada pravo na dodatnu isplatu naknade ovih troškova koju tužbom potražuje, bez obzira na činjenicu da mu je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Budući da odgovor na reviziju nije bio potreban, primenom člana 165. stav 1. u vezi s članom 154. stav 1. ZPP, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka drugim stavom izreke ove presude.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić