Tužilac je podneo odgovor na reviziju, troškove revizijskog postupka je tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, sa izmenama) i našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U podnetoj reviziji ne ukazuje se određeno ni na jednu od povreda odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP koja može predstavljati razlog za izjavljivanje revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog i po aneksu ugovora o radu obavljao je poslove ... . Rešenjem tuženog bez broja od 21.11.2016. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu i određeno da mu radni odnos prestaje dana 30.11.2016. godine zbog toga što ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Prema razlozima sadržanim u obrazloženju rešenja, pisanim obaveštenjem od 01.06.2016. godine direktor tuženog je zaposlenom dostavio obaveštenje o postojanju razloga za primenu člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, pa kako u ostavljenom roku zaposleni nije popravio svoj odnos prema poslu, stekli su se uslovi za otkaz uslova o radu. U obrazloženju je navedeno da je postupak za utvrđivanje rezultata rada, odnosno znanja i sposobnosti zaposlenog pokrenut od strane direktora obrazovanjem komisije za utvrđivanje rezultata rada, odnosno posedovanja znanja i sposobnosti zaposlenog na poslovima servisera računara i računarske opreme, po prijavi neposrednog rukovodioca da zaposleni u periodu od tri meseca od 01.03.2016. godine do 01.06.2016. godine nije ispunjavao obaveze i radne zadatke na zadovoljavajući način, da u ostavljenom roku od 01.06.2016. godine do 01.09.2016. godine nije popravio rezultate rada, odnosno pokazivao znanje i sposobnosti za obavljanje poslova koje je obavljao, da je zaposleni pismenim putem obavešten o postojanju razloga za prestanak radnog odnosa i ostavljen mu je primeran rok da poboljša rad, kao i da je komisija u izveštaju od 28.10.2016. godine utvrdila da zaposleni nije ostvarivao rezultate rada odnosno pokazivao potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi ni posle datih odgovarajućih instrukcija i ostavljenog roka od tri meseca za poboljšanje. Navedeno rešenje dato je tužiocu na potpis 01.11.2016. godine uz zahtev da ga po potpisivanju odmah vrati jer će biti kod poslodavca do datuma naznačenog kao datum prestanka radnog odnosa, kada će mu biti uručeno. Tužilac je nepotpisano rešenje zadržao, fotokopirao i overio 03.11.2016. godine u Trećem osnovnom sudu Beogradu, a potom ga istog dana predao pravniku tuženog i nastavio da radi kod tuženog do 30.11.2016. godine, kada mu je direktor tuženog saopštio da mu je prestao radni odnos. Dana 30.11.2016. godine između tužioca i ovlašćenog lica tuženog sačinjen je zapisnik o primopredaji dužnosti, opreme i alata, a dana 01.12.2016. godine zapisnik o primopredaji mobilnog telefona i telefonske kartice. Tužiocu tom prilikom nije saopšteno da mu je rešenje greškom uručeno i da se odnosi na drugog zaposlenog niti je poslodavac izvršio ispravku osporenog rešenja i stavio ga van snage. Rešenjem tuženog od 23.12.2016. godine tužiocu je ponovo otkazan ugovor o radu uz obrazloženje da dana 28.11.2016. godine nije došao na radno mesto a svoj izostanak opravdao a da je dana 30.11.2016. godine bez odobrenja i obaveštavanja nadređenih napustio radno mesto četiri sata pre predviđenog kraja radnog vremena, da nesavesno i nemarno izvršava radne obaveze u poslednjih meseca dana zbog čega postoje stalne pritužbe kolega na njegov rad i da odbija da izvršava radne naloge poslodavca. Postupak u ovoj parnici pokrenut je tužbom podnetom 26.12.2018. godine za poništaj i utvrđenje ništavosti označenih rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da tuženi nije dokazao da u naznačenom periodu tužilac nije ostvarivao rezultate rada niti pokazivao posebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima je radio, kao ni da je donošenju osporenog rešenja od 21.11.2016.godine prethodilo pismeno obaveštenje zaposlenog o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, pa je poništio označeno rešenje tuženog kao nezakonito, ocenivši neosnovanim navode tuženog da isto nije proizvelo pravno dejstvo i da je greškom doneto jer se njegov sadržaj odnosi na drugog zaposlenog.

Rešavajući po žalbi tuženog drugostepeni sud je prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda i date razloge, nalazeći da podnesak tužioca od 10.05.2017. godine kojim se menja datum osporenog rešenja o otkazu ima karakter akta kojim se otklanjaju nedostaci tužbe njenim uređenjem, imajući u vidu da se radi o jednom rešenju koje je u inicijalnoj tužbi označeno pogrešnim datumom 03.11.2016.godine.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev i odlučio kao u stavu prvom izreke pobijane presude.

Članom 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) regulisano je da, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Odredbom člana 180a istog zakona propisano je da poslodavac može zaposlenom iz člana 179. stav 1. tačka 1. ovog zakona da otkaže ugovor o radu ili izrekne neku od mera iz člana 179a. ovog zakona, ako mu je prethodno dao pisano obaveštenje u vezi sa nedostacima u njegovom radu, upustvima i primerenom roku za poboljšanje rada, a zaposleni ne poboljša rad u ostavljenom roku. Rezultati rada mere se radnim učinkom, a on se utvrđuje na osnovu kvaliteta i obima obavljenog posla, kao i odnosa zaposlenog prema radnim obavezama. Neostvarivanje rezultata rada ima uzrok u nezalaganju dok se odsustvo potrebnog znanja i sposobnosti ogleda u tome što neuk radnik ne ume da radi, kod njega nema stručnosti ni umeća ni vičnosti ni spretnosti. Postojanje ovog razloga mora biti utvrđeno obično na osnovu izveštaja neposrednog rukovodioca ili drugog organizatora rada, izjava zaposlenih iz istog dela procesa rada i podataka o učinku koji služe za obračun zarade. Davanju otkaza iz ovog razloga prethodi obaveštenje. Primena ovog otkaznog razloga iziskuje da poslodavac odredi otkazni rok koji pomera dan prestanka radnog odnosa. Obaveštenje se dostavlja zaposlenom kao i svaki drugi pojedinačni akt poslodavca. Smisao obaveštenja je da se zaposlenom stavi do znanja da u njegovom radu ima nedostataka koje treba otkloniti. Ti nedostaci moraju biti navedeni sa upustvima a obaveštenje mora da sadrži primereni rok u kom zaposleni treba da otkloni nedostatke i poboljša rad u skladu sa upustvima. Ako u ostavljenom roku u tome uspe ostaje u radnom odnosu, ako ne poslodavac mu može otkazati ugovor o radu ili izreći mere iz člana 179a. ovog zakona.

U konkretnom slučaju tužiocu je stavljeno na teret da ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. U situaciji kada tuženi nije dostavio nijedan dokaz da je u postupku koji je prethodio donošenju osporenog rešenja utvrđeno da tužilac u označenom periodu nije ostvarivao rezultate rada niti pokazivao potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima je radio, niti da mu je dostavljeno obaveštenje sa uputstvom i ostavljenim primerenim rokom za otklanjanje nedostataka, u skladu sa citiranim zakonskim odredbama, materijalno pravo je pravilno primenjeno kada je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je pobijano rešenje doneto u nezakonito sprovedenom postupku. Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je osporeno rešenje proizvelo pravno dejstvo jer nije ispravljeno ni stavljeno van snage, niti je tuženi na pravno relevantan način obavestio tužioca da rešenje koje mu je uručeno ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na njega.

Nisu osnovani revizijski navodi da je tužba za poništaj predmetnog rešenja podneta neblagovremeno, po proteku roka propisanog članom 195. Zakona o radu. Ovo stoga što su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili da od dana kada je navedeno rešenje uručeno tužiocu 01.11.2016. godine do dana podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari 26.12.2016. godine, nije protekao zakonski rok od 60 dana, pri čemu je pravilno nalaženje drugostepenog suda da se podnesak tužioca od 10.05.2017. godine (kojim se ispravlja datum rešenja) ne može smatrati preinenjem tužbe, jer usled toga tužbeni zahtev nije promenjen s obzirom da u vezi ovog otkaznog razloga postoji samo jedno rešenje od 21.11.2016. godine, već aktom kojim se otklanjaju nedostaci i uređuje tužba tačnim označavanjem datuma donošenja rešenja, shodno članu 200. stav 3 ZPP.

Kako se revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude to je revizija odbijena kao neosnovana i odlučeno kao u stavu prvom izreke presude, na osnovu člana 414 stav 1. ZPP.

Troškovi povodom izjavljivanja odgovora na reviziju ne spadaju u potrebne troškove za vođenje parnice, shodno članu 154. stav 1. ZPP, zbog čega je odbijen zahtev tužioca za naknadu tih troškova i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić