Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U odgovoru na reviziju tuženi je osporio revizijske navode i predložio da Vrhovni kasacioni sud odbije reviziju kao neosnovanu.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) i odlučio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu od uticaja revizijski navodi o tome da je drugostepena odluka nerazumljiva, nejasna i protivrečna, jer se njima suštinski ukazuje da je odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku, zbog čega navodi revidenta u tom delu nisu od uticaja u revizijskom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužilje, njen sada pok. suprug BB bio je u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu vozača, sve do donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu kada mu je radni odnos prestao dana 03.04.2015. godine. Suprugu tužilje radni odnos prestao je rešenjem o otkazu ugovora o radu br. .. od 03.04.2015. godine, zato što je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze iz člana 36. stav 2. tačka 1,3, 20 i 15. ugovora o radu tako što se dana 20.03.2015. godine, upravljajući kamionom, kretao brzinom od 60 -80 km/h u krugu fabrike po internoj saobraćajnici i time nije poštovao propise o bezbednosti saobraćaja, naročito o dozvoljenoj brzini, nije postupao prema vozilu kojim je upravljao sa dužnom pažnjom, nije ga štitio od oštećenja ili uništenja i nije se pridržavao mera o bezbednosti i zdravlja na radu, na koji način je nesavesno i nemarno izvršavao radne obaveze i neodgovorno koristio sredstva rada. U izjašnjenju na upozorenje o postojanju osnova za otkaz ugovora o radu, tužilac se izjasnio da je svestan da je vozio brzinom od oko 60 do 80 km/h i da se kaje zbog toga. Tokom postupka je iz nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno da je sa aspekta bezbednog kretanja po putu po kom se kretao pok. suprug tužilje, bez rizika za oštećenje na vozilu, bila bezbedna brzina kretanja do 40 km/h.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su jedinstveni u oceni da je suprug tužilje, sada pok. BB, učinio povredu radne obaveze, jer je necelishodno i neodgovorno koristio sredstva rada i nije se pridržavao propisa o bezbednosti i zdravlja na radu, kao i saobraćajnih propisa za upravljanje teretnim motornim vozilom. Kod donošenja odluke nižestepeni sudovi su se pozvali na odredbe člana 42. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, kao i na Pravilnik o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu („Službeni glasnik RS broj 21/2009), član 15. tačka 8, te su na osnovu navedenog zaključili da je pravni prethodnik tužilje kritičnom prilikom upravljao kamionom brzinom kojom je bila ugrožena bezbednost ljudi, kao i imovina poslodavca.

Revident ne prihvata stanovište nižestepenih sudova. Smatra da njen pok. suprug nije učinio povredu radne obaveze koja mu se stavlja na teret jer je utvrđeno da je samo jednim delom puta upravljao teretnim vozilom brzinom od 60km/č, i to na delu puta gde vožnja tom brzinom ne predstavlja opasnost po ljude i vozilo, te da nije bila ugrožena bezbednost niti jednog lica. Sam put nije bio obeležen kako u pogledu horizontalne, tako i u pogledu vertiklane signalizacije (nije bilo znaka sa ograničenjem brzine), za šta je odgovoran tuženi. Takođe revident ističe da se u konkretnom slučaju ne može primeniti Pravilnik o preventivnim merama za bezbedan rad na radnom mestu, te da se je stoga materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Revizija tužilje nije osnovana.

Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo na osnovu kog su utvrdili da je pravni prethodnik tužilje učinio povredu radne obaveze, te da je rešenje o otkazu ugovora o radu u svemu zakonito. Bez uticaja na pravilnost pobijanih odluka su revizijski navodi kojima se ukazuje na brzinu kretanja kamiona kojim je upravljao pravni prethodnik tužilje, te činjenice da na putu kojim se kretao nije bilo saobraćajnih znakova za ograničenje brzine. Ovo iz razloga što je veštačenjem utvrđeno da je sa aspekta bezbednog kretanja po takvom putu bez rizika po oštećenja na vozilu, maksimalna brzina kojom bi predmetno vozilo trebalo da se kreće bi bila 40 km/h, a veštačenjem je utvrđeno da je pok. suprug tužilje u jednom delu puta fabričkog kruga dostigao brzinu od 60 km/h.

Za bezbedno upravljanje motornim vozilom nije neophodno da budu izričito postavljeni saobraćajni znaci kojima bi brzina bila ograničena na šta ukazuje revident, imajući u vidu da je opštom normom iz Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima iz člana 42. stav 1. propisano da je vozač dužan da brzinu kretanja vozila prilagodi osobinama i stanju puta, vidljivosti, preglednosti, atmosferskim prilikama, stanju vozila i tereta, gustini saobraćaja i drugim saobraćajnim uslovima, tako da vozilo može blagovremeno da zaustavi pred svakom preprekom koju pod datim okolnostima može da vidi ili ima razloga da predvidi, odnosno da vozilom upravlja na način kojim ne ugrožava bezbednost saobraćaja. Navedena zakonska odredba predstavlja osnovni princip ponašanja svakog učesnika u saobraćaju, bez obzira da li se radi o javnom putu ili putu unutar kompleksa u kom se obavlja privredna (proizvodna) delatnost kao što je ovde slučaj, pa svako odstupanje od navedene odredbe može za sobom povući odgovarajuće posledice. Osim toga, u konkretnom slučaju utvrđeno je da je pok. suprug tužilje bio profesionalni vozač sa višegodišnjim iskustvom za koga postoji neoboriva pretpostavka da poznaje saobraćajne propise i obavezu prilagođavanja kretanja vozila uslovima na putu, te da je bio svestan da brzina od 60 km/h u datim okolnostima može predstavljati rizik po bezbednost i život ljudi (makar se kretao samo i jednim delom puta tom brzinom), kao i ispravnost samog vozila kojim je upravljao. Eventualni nedostatak konkretne opasnosti za realizaciju ovih rizika na koje je ukazivao revident (nije bilo ljudi u blizini puta, kamion nije bio pod teretom) ne znači da time nije učinjena povreda radne obaveze. Naprotiv, zaposleni ima obavezu da celishodno i odgovorno koristi sredstava za rad, pa povreda ove obaveze predstavlja razloga za otkaz ugovora o radu propisan odredbom člana 179. stav 2. tačka 3 Zakona o radu. Pored navedenog, iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da je pok. suprug tužilje u ranijem periodu više puta upozoravan zbog neprimerene vožnje, odnosno zbog sklonosti ka brzoj vožnji, kao i zbog čestih kvarova na kamionu koji su posledica neredovnog održavanja, a neki od njih i posledica brze vožnje, što ukazuje da je pok. suprug tužilje i u prethodnom periodu sa nedovoljno pažnje upravljao motornim vozilom koje mu je povereno.

Takođe, nisu od uticaja na pravilnost pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu revizijski navodi da pok. suprug tužilje nikada nije dostigao brzinu od 80 km/h koja je navedena u predmetnom rešenju. Ovo iz razloga što se tačna brzina kretanja jedino mogla utvrditi ekspertskim veštačenjem od strane veštaka saobraćajne struke (kao što je učinjeno tokom prvostepenog postupka), a za potrebe odlučivanja o radnopravnom statusu nakon utvrđene povrede radne obaveze, uzeta je procenjena okvirna brzina za koju se posredno moglo zaključiti da se pok. suprug kretao kritičnom prilikom. Stoga, činjenica da se pok. suprug tužilje nije kretao brzinom od 80 km/h nije od uticaja na zakonitost pobijanog rešenja, imajući u vidu da je utvrđeno da se kretao brzinom od 60 km/h koja je ocenjena kao neprilagođena za date uslove, te da se na taj način nesavesno i necelishodno ponašao prema sredstvu za rad i okolini, što su i razlozi na kojima je zasnovano pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu.

Revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u pogledu nemogućnosti primene Pravilnika o preventivnim merama za bezbedan rad na radnom mestu na kom su nižestepeni sudovi između ostalog zasnovali svoje odluke, nisu od uticaja na pravilnost pobijane odluke. Ovo iz razloga što je veštačenjem utvrđeno koja je to brzina kretanja teretnog vozila u konkretnom slučaju koja ne bi bila ugrožavajuća po bezbednost samog vozila i okoline, pa u situaciji kada pok. suprug tužilje nije brzinu kretanja prilagodio osobinama i stanju puta, to je onda dovoljan osnov za obrazovanje otkaznog razloga predviđenog u članu 179. stav 2. tačka 3 Zakona o radu, bez obzira na primenu pomenutog Pravilnika.

Ostale revizijske navode kojima se praktično osporava utvrđeno činjenično stanje i ocena dokaza, Vrhovni kasacioni sud nije posebno cenio imajući u vidu da se pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja može osporavati samo u procesnoj situaciji iz člana 407. stav 2 ZPP-a, u vezi člana 403. stav 2 istog zakona, što ovde nije slučaj.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić