U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ... sela kod Gračanice, čiji je punomoćnik Miodrag Janković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Koordinaciona uprava za autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi utvrđenja diskriminacije i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2602/22 od 08.09.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 27.01.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2602/22 od 08.09.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P1 69/19 od 25.05.2022. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe učinjeno podneskom od 23.05.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac radno diskriminisani od strane tužene, jer tužena nije donela i odbija da donese rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca, kao ostalim zaposlenima tužene kojima je donela rešenje o prestanku radnog odnosa zaključno sa 31.12.2013. godine, koji su poslove i zadatke iz nadležnosti MUP-a obavljali na teritoriji AP KiM nakon 1999. godine, na osnovu kojih rešenja je Republički fond za PIO doneo rešenja o priznavanju prava na posebnu penziju. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je traženo da se zabrani tuženoj dalje diskriminatorsko ponašanje, kojim tužena odbija da donese rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca, na osnovu kojih rešenja bi Republički fond za PIO doneo rešenje tužiocu o priznavanju prava na posebnu penziju. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca da se zabrani tuženoj ponašanje kojim odbija dostavljanje rešenja o zasnivanju radnog odnosa, rešenja o prestanku radnog odnosa i izveštaj za tužioca Republičkom fondu za PIO da je tužilac poslove iz nadležnosti MUP-a obavljao na teritoriji AP KiM od zasnivanja radnog odnosa 2009. godine, kako bi Republički fond za PIO na osnovu dostavljenog rešenja i izveštaja doneo rešenje tužiocu o priznavanju prava na posebnu penziju. Stavom petim izreke, odbačena je tužba tužioca u delu kojim je traženo da se naloži tuženoj da tužiocu dostavi rešenje o zasnivanju radnog odnosa kod tužene, rešenje o prestanku radnog odnosa i izveštaj Republičkom fondu za PIO, da je tužilac obavljao poslove iz nadležnosti tužene nakon zasnivanja radnog odnosa kod tužene 2009. godine, na teritoriji Kosovo i Metohija od zasnivanja radnog odnosa, kako bi Republički fond za PIO doneo rešenje tužiocu o priznavanju prava na posebnu penziju. Stavom šetim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu, na ime naknade nematerijalne štete na ime duševnih bolova zbog diskriminacije, isplati iznos od po 100.000,00 dinara. Stavom sedmim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 9.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2602/22 od 08.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011… 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je primljen na rad kod tužene 2009.godine, ali mu nikada nije dostavljeno rešenje o zasnivanju radnog odnosa. Radne zadatke je obavljao na teritoriji Kosova i Metohije, po kom osnovu su mu zarade redovno isplaćivane do juna 2013. godine, kada je tužena prestala da mu vrši isplate i odjavljen je sa osiguranja 31.05.2013. godine. Tužilac od tužene nije dobio rešenje o prestanku radnog odnosa, premeštaju ili penzionisanju. Tužbeni zahtev zasniva na tome da su neke njegove kolege dobile rešenja o prestanku radnog odnosa, zaključno sa 31.12.2013. godine, na osnovu kojih rešenja su kod RF PIO ostvarili pravo na posebnu penziju, u skladu sa Uredbom Vlade Republike Srbije, koja je propisivala pravo na posebnu penziju za sve zaposlene koji su obavljali poslove i zadatke pri MUP RS i čije je prebivalište na teritoriji AP KiM. Tužilac je podneo poseban zahtev za utvrđenje posebne penzije RF PIO prema naznačenoj Uredbi. Rešenjem br. 181.1.7-1235/18 od 26.12.2018. godine RF PIO, prekinut je postupak dok se ne reši prethodno pitanje dostavljanja spiska koji sadrži podatke neophodne za utvrđivanje posebnih prava i kopije rešenja po prestanku radnih odnosa bivših zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova čije je mesto rada bilo na teritoriji AP Kosova i Metohija.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac nije učinio verovatnim da je tužena izršila akt diskriminacije, odnosno da je ponašanje organa tužene u postupku vršenja svojih ovlašćenja u momentu odlučivanja o pravu tužioca bilo diskriminatorno, tako što je tužioca stavila u nejednak položaj u odnosu na druge zaposlene. Prema shvatanju sudova u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao da je bilo kojim aktom ili postupanjem organa tužene diskriminisan, ni na neposredan ni na posredan način, niti da su tužiocu zbog nekog ličnog svojstva neopravdano uskraćena prava.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužena diskriminatorski postupala prema tužiocu, a sledstveno tome i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Zabrana diskriminacije u oblasti rada propisana je Ustavom, a bliže je regulisana Zakonom o zabrani diskriminacije i Zakonom o radu. Prema čl. 16. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Zaštitu od diskriminacije iz stava 1. ovog člana uživa lice u radnom odnosu, lice koje obavlja privremene i povremene poslove ili poslove po ugovoru o delu ili drugom ugovoru, lice na dopunskom radu, lice koje obavlja javnu funkciju, pripadnik vojske, lice koje traži posao, student i učenik na praksi, lice na stručnom osposobljavanju i usavršavanju bez zasnivanja radnog odnosa, volonter i svako drugo lice koje po bilo kom osnovu učestvuje u radu.

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu.

Zakonom o radu zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje kao i zaposlenih s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima, ili neko drugo lično svojstvo (član 18); dok neposredna diskriminacija u smislu ovog zakona jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona, kojim se lice koje traži zaposlenje kao i zaposleni stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na drugo lice u istoj ili sličnoj situaciji (član 19).

Polazeći od zakonskih normi, osnovna karakteristika diskriminacije jeste pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili sličnoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica. Takođe, prema članu 45. stav 2. navedenog zakona, lice koje tvrdi da je diskriminisano mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom i to predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Tužilac je tražio da se utvrdi da je tužena izvršila diskriminaciju prema njemu povređujući njegova prava iz oblasti rada (član 18, 19. i 20. Zakona o radu), zato što mu nije donela i odbija da donese rešenja o prestanku radnog odnosa kao što je donela drugim zaposlenima. Međutim, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da u postupanju tužene ne postoji ni neposredna, ni posredna diskriminacija. Tužilac nije dokazao da je tužena povoljnije postupala prema drugim zaposlenima u sličnoj situaciji, a da je jedina razlika između njih neko zaštićeno pravo odnosno lično svojstvo, jer mora postojati uzročna veza između nepovoljnog postupanja i tog ličnog svojstva. Iako tužena nije tužiocu donela rešenja o prestanku radnog odnosa (dok nekim drugim zaposlenima jeste) to samo po sebi ne predstavlja akt diskriminacije, već je reč o postupanju tužene u okviru svojih ovlašćenja. Dakle, u ovom slučaju sporno je pravo tužioca čija zaštita se ostvaruje u upravnom postupku, postupku za naknadu štete povodom nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa ili upravnom sporu, pa se u konkretnom slučaju ponašanje tužene ne može smatrati diskriminatornim, a zaštitu navedenih prava tužilac može ostvariti u navedenim postupcima. U situaciji kada je tužilac nezadovoljan postupanjem tužene (jer mu nije donela rešenja o prestanku radnog odnosa) i smatra da je takvo ponašanje diskriminatorsko, a da pri tom nije dokazao da je takvo postupanje tužene u vezi sa ličnim svojstvima tužioca, ne može se govoriti o diskriminaciji u smislu citiranih odredbi zakona.

Imajući u vidu izloženo, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava s obzirom da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne sledi da je tužena neopravdano stavila tužioca u nepovoljniji položaj u odnosu na druge zaposlene i to iz razloga koji bi predstavljali diskriminaciju prema njemu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kascioni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić