Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena na osnovu člana člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20), pa je ispitao pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. istog zakona i našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao član Studentske zadruge „Bezbednost“ iz Beograda sa tuženim kao poslodavcem zaključio Ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova 25.03.2009. godine, za poslove ... . Ovi poslovi su bili sistematizovani aktom o sistematizaciji tuženog. Tužilac traži da se utvrdi da je navedeni ugovor ništav zato što je zaključen radi obavljanja poslova za stalna radna mesta koja su kod tuženog bila sistematizovana, a tuženi je na taj način postupao suprotno članu 197. Zakona o radu.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je predmetni ugovor ništav, jer je tuženi kao poslodavac sa tužiocem kao članom omladinske zadruge zaključio ugovor koji je protivan odredbi člana 197. i 198. Zakona o radu jer poslovi koje je tužilac obavljao kod tuženog na osnovu zaključenog ugovora, ne predstavljaju privremene i povremene poslove iz člana 197. Zakona o radu, te je zaključeni ugovor simulovan i zbog toga ništav, u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, jer su ugovorne strane u potpunosti ispunile svoje obaveze iz zaključenog ugovora, a tužilac nije dokazao da je predmetni ugovor zaključen suprotno odredbama člana 197. i 198. Zakona o radu.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda pravilna je odluka drugostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne omogućuje neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Odredbom člana 109. stav 1. istog zakona propisano je da se na ništavost može pozvati svako zainteresovano lice. To može biti i ugovorna strana koja zahtevom za utvrđenje ništavosti ugovora nastoji da postigne pravnu korist. Pravna korist postoji kada se utvrđenjem ništavosti može postići učinak na planu realizacije kakvih prava ili konkretnog interesa. Prema opštoj normi sadržanoj u članu 194. stav 2. Zakona o parničnom postupku, tužba za utvrđenje može se podići ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave ili ako tužilac ima neki drugi pravni interes. Ugovorom o privremenim i povremenim poslovima ne zasniva se radni odnos. Rad po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima je rad koji se obavlja van radnog odnosa. Lice koje takav rad obavlja nema svojstvo zaposlenog, ali može da pokrene postupak pred sudom radi zaštite prava ako smatra da mu je pravo povređeno ili uskraćeno. Zaštita se može tražiti i tužbom za utvrđenje o postojanju radnog odnosa, pod uslovom da je podneta blagovremeno.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju tužilac na osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima od 25.03.2009.godine, obavljao poslove kod tuženog za koje mu je isplaćena naknada, proizlazi da su ugovorne strane u potpunosti ispunile svoje obaveze iz ovog ugovora (koji nije suprotan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima), to nema mesta utvrđenju njegove ništavosti, kako je pravilno zaključio i drugostepeni sud. Naime, tužilac je sa tuženim preko studentske zadruge zaključio osporeni ugovor za obavljanje privremenih i povremenih poslova, koji nisu trajali duže od 120 dana, a ukoliko je smatrao da su mu povređena, uskraćena ili ograničena neka prava zaključivanjem takvog ugovora, mogao je da zatraži sudsku zaštitu u trenutku kada je povreda nastala, a što u konkretnom slučaju tužilac nije učinio. Pravni interes postoji kada se zaštita povređenog ili ugroženog dobra ne može postići drugačije nego samo sudskom odlukom. U konkretnom slučaju, tužilac nije učinio verovatnim svoj pravni interes, u situaciji kada je tužbeni zahtev postavio samo za utvrđenje ništavosti ugovora koji je u potpunosti ispunjen sa obe strane.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić