U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu vozača motornog vozila, do donošenja pobijanog rešenja od 29.10.2012. godine, kojim mu je, primenom člana 179. tačka 2. Zakona o radu, otkazan ugovor o radu sa aneksima, zbog povrede radne obaveze iz člana 98. tačka 1. Kolektivnog ugovora – nepropisno i nesavesno izvršavanje radnih obaveza. Stavljeno mu je na teret da se 19.05.2012. godine, prilikom točenja goriva na benzinskoj stanici, ponašao neuobičajeno, jer osim što je gorivo sipao u rezervoar, isto je sipao i u kantu, koju je držao u prikolici službenog vozila, iz čega je tuženi zaključio da je to učinio u nameri da gorivo natočeno u kantu iskoristi za lične potrebe. Ispitujući zakonitost pobijanog rešenja, sudovi su utvrdili i da je kod tuženog bila obaveza da se sva vozila na kraju ture snabdeju gorivom po principu „punog rezervoara“, što je vozače obavezivalo da pre parkiranja vozila, rezervoar napune do vrha. Međutim, s obzirom da se prilikom punjenja rezervoara gorivom, na njegovom vrhu stvara pena koja pravi „vazdušni čep“, zbog koga rezervoar ne može da se napuni do kraja (jer kada se pena spusti ima manje goriva), a zbog čega su neki vozači kažnjeni - otkazom ugovora o radu, to su se vozači samoinicijativno dogovorili da rezervoar dopunjuju gorivom iz kante. Na ovaj način je postupao i tužilac, ali ovom radnjom tuženom nije prouzrokovana nikakva šteta, što tuženi i ne spori, jer utvrdio da nema neslaganja u dokumentaciji u vezi sa radnjom tužioca, niti je bilo manjka goriva prilikom popisa stanja goriva na benzinskoj stanici.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i poništio rešenje tuženog, nalazeći da u radnjama tužioca nema protivpravnosti, imajući u vidu da je bio u obavezi da postupi po pismenom i usmenom nalogu poslodavca, da po zvršetku ture vozilo ostavi sa punim rezervoarom goriva, što je tehnički bilo nemoguće izvršiti, pa je radnju koja mu je stavljena na teret preduzeo u cilju izvršenja ove svoje obaveze.

Kod istog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da zaposleni nemaju pravo da samoinicijativno i bez znanja i odobrenja poslodavca menjaju organizaciju rada i uvode nova pravila postupanja u procesu obavljanja poverenih poslova, čak i kada smatraju da bi takve promene bile u korist poslodavca, pa je i tužilac, držanjem kante za gorivo u službenom vozilu, postupio suprotno odredbi člana 22. stav 1 tačka 3. Pravilnika tuženog o organizaciji linija reda prevoza, kojom je propisano da se u transportnom sredstvu za prevoz poštanskog materijala mogu prevoziti samo poštanski materijali iz tačke 2 ovog Pravilnika. Na ovaj način drugostepeni sud nalazi da je tužilac učinio povredu iz člana 22. stav 1 tačka 3. navedenog Pravilnika, te da mu je osnovano otkazan ugovor o radu, zbog čega je i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 179. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 i 61/05), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu.

Dakle, neophodan uslov za postojanje navedenog otkaznog razloga je krivica zaposlenog (svest i namera) za preduzetu protivpravnu radnju, koja predstavlja biće povrede radne obaveze. Odsustvo protivpravnosti čini postupak zaposlenog dopuštenim, pa se u tom slučaju ne može govoriti ni o povredi radne obaveze.

Odredbom člana 98. tačkom 1. Kolektivnog ugovora tuženog, kao povreda radne obaveze utvrđeno je – nepropisno i nesavesno izvršavanje radne obaveze.

U konkretnom slučaju tužilac je na kraju smene napunio rezervoar vozila gorivom do punog nivoa na za to određenoj benzinskoj stanici. Način na koji je tužilac to učinio, da bi postupio u skladu sa naredbom poslodavca da se vozila na kraju ture parkiraju snabdevena gorivom po principu „punog rezervoara“,dopunjavanjem rezervoara gorivom iz kante, ne ukazuje niti vodi zaključku da je ovom radnjom istakao gorivo u nameri da ga iskoristi za lične potrebe, kako to nalazi tuženi prilikom donošenja pobijanog rešenja.

Imajući u vidu da su na ovaj način postupali i drugi vozači da bi zadovoljili zahtev tuženog - da se preda vozilo sa punim rezervoarom, da u ponašanju tužioca nema elemenata protivpravnosti, jer je utvrđeno da (ovom radnjom tužioca) za tuženog nije nastala bilo kakva šteta, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da ovakvo ponašanje tužioca ne predstavlja nepropisno, nesavesno ili neblagovremeno izvršavanje radnih obaveza, koje je kao otkazni razlog predviđeno članom 98. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog, što znači da nije nastupio ni osnov za prestanak radnog odnosa, a što i rešenje o otkazu ugovora o radu, doneto na osnovu člana 179. stav 1.tačka 2. Zakona o radu („Sl.glasnik RS“ br.24/05 i 61/05), čini nezakonitim, pa je prvostepenom presudom, kao takvo pravilno i poništeno, uz usvajanje zahteva tužioca za vraćanje na rad, primenom člana 191. stav 1. Zakona.

Zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa zaposlenom, sud ispituje u granicama razloga koji su mu stavljeni na teret odlukom poslodavca, što znači da se ne može u sudskom postupku utvrditi da je osnov za prestanak radnog odnosa nastupio radnjom zaposlenog, koja u odluci poslodavca nije navedena kao povreda radne obaveze ili radne discipline.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da drugostepeni sud, pogrešnom primenom materijalnog prava, zaključuje da je tužiocu pravilno otkazan ugovor o radu, jer je držanjem plastične kante u službenom vozilu učinio povredu radne obaveze predviđenu članom 22. stav 1. tačka 3. Pravilnika o organizaciji linija reda prevoza (bez obzira što nije učinio i povredu iz člana 98. tačkom 1. Kolektivnog ugovora), a ovo iz razloga što odlukom tuženog navedena povreda tužiocu nije ni stavljena na teret.

Kako je drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu i potvrdio prvostepenu presudu, odnosno odlučio kao u izreci.

                                                                                                                                        Predsednik veća – sudija

                                                                                                                                        Vesna Popović,s.r.