Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović, Zorice Bulajić, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., čiji je punomoćnik Duško Nikodijević, advokat iz ..., BB iz ... i VV iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Ivan Bajazit, advokat iz ..., protiv tuženog SP „Lasta“ a.d. Beograd, Profitne organizacije za prigradski i međunarodni saobraćaj „Lasta“ Smederevska Palanka, radi naknade zarade i uplate doprinosa, odlučujući o reviziji tužioca AA, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4743/17 od 08.07.2020. godine, u sednici održanoj 25.06.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca AA izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4743/17 od 08.07.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena revizija tužioca AA izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4743/17 od 08.07.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani Sudska jedinica Smederevska Palanka P1 491/2015 od 20.07.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocima, na ime manje isplaćene zarade, i to tužiocu AA za period od septembra 2002. godine zaključno sa februarom 2008. godine, a tužiocima BB i VV za period od septembra 2002. godine zaključno sa avgustom 2010. godine, isplati određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom,sve bliže određeni u ovom stavu izreke, da se obaveže tuženi da na utvrđenu i manje isplaćenu zaradu u korist tužilaca uplati doprinose za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje i doprinos za slučaj nezaposlenosti, koji padaju na teret tuženog kao poslodavca i tužilaca kao radnika, nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje u Beogradu, Filijala u Smederevu, Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje u Beogradu, Filijala u Smederevu i Nacionalnoj službi za zapošljavanje u Beogradu po stopi i visini koji će biti utvrđeni u momentu uplate i da se obaveže tuženi da za tužioce sačini obrasce M-4 na ime ostvarene razlike u zaradi iz ovog stava izreke i to za tužioca AA za period od 01.09.2002. godine zaključno sa 31.01.2008. godine, a za tužioce BB i VV za period 01.08.2002. godine zaključno sa 31.08.2010. godine i dostavi ih Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje u Beogradu, Filijali u Smederevu. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4743/17 od 08.07.2020. godine, stavom prvim izreke ukinuta je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim su odbijeni zahtevi tužilaca da se obaveže tuženi da za tužioce sačini obrasce M4 na ime ostvarene razlike u zaradi iz stava prvog izreke prvostepene presude za utuženi period i dostavi ih Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje u Beogradu, Filijali Smederevo i tužba u ovom delu odbačena. Stavom drugim izreke, odbijene su, kao neosnovane, žalbe tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke i u stavu drugom izreke. Stavom trećim izreke, odbijeni su, kao neosnovani, zahtevi tužilaca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac AA blagovremeno je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca AA propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP, izjavljenoj protiv potvrđujućeg dela pobijane presude.

Predmet tražene pravne zaštite je potraživanje manje isplaćene zarade za period od septembra 2002.godine do februara 2008.godine, kao i uplata pripadajućih doprinosa u visini koja bi bila utvrđena u momentu uplate kao i sačinjavanje obrazaca M4 na ime ostvarene razlike u zaradi za naznačeni period koji bi bili dostavljeni Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Smederevu. Tužilac potraživanje zasniva na odluci Ustavnog suda Srbije Uo 25/2009 od 09.06.2010. godine kojom je utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom Srbije član 5. Kolektivnog ugovora o izmenama i dopunama Kolektivnog ugovora saobraćajnog preduzeća „Lasta“ AD Beograd 5877 od 20.08.2002. godine, član 9. Kolektivnog ugovora o izmenama i dopunama Kolektivnog ugovora od 01.10.2002. godine, član 2. Kolektivnog ugovora o izmenama i dopunama Kolektivnog ugovora od 25.09.2003. godine i član 27. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog od 29.07.2002. godine a koji je propisivao različite cene rada za svaku profitnu organizaciju prema iskazanom kvartalnom poslovnom rezultatu. Pobijana odluka doneta je u skladu sa pravnim shvatanjem utvrđenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 17.02.2021. godine o načinu otklanjanja štetnih posledica pojedinačno akta nastalih primenom kasiranog neustavnog ili nezakonitog opšteg akta, da lice kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom donetim primeno zakona ili drugog opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne može se obratiti sudu tužbom za naknadu štete pre nego što pokuša da otkloni štetne posledice neustavnosti ili nezakonitosti kasiranog opšteg akta izmenom pojedinačnog akta od strane njegovog donosioca, a ukoliko to nije moguće – podnošenjem zahteva Ustavnom sudu da svojom odlukom odredi drugi način otklanjanja štetnih posledica (utvrđivanjem prava na naknadu štete, povraćajem u pređašnje stanje ili na drugi način).

U Republici Srbiji ovaj postupak je uređen Zakonom o Ustavnom sudu i on mora biti poštovan od strane redovnih sudova. Jedna specifičnost tog postupka je i rok u kome se postupak može pokrenuti, čijim propuštanjem nastaje prekluzija. Stranka koja je prekludirana u pravu na podnošenje zahteva Ustavnom sudu u smislu čl. 61. i 62. Zakona o Ustavnom sudu, ne može se obratiti redovnom sudu tužbom za naknadu štete ili nekom drugom tužbom kojom bi tražila otklanjanje štetnih posledica primene kasiranog opšteg akta na ostvarivanje njenih pojedinačnih prava i obaveza. Pojedinačni pravni akt donet primenom kasiranog oppteg akta u vreme njegovog važenja, smatra se zakonitim i takav akt ne može biti osnov za podnošenje tužbe za naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada organa u skladu sa članom 172. ZOO, dok se taj pojedinačni akt ne izmeni. U slučaju da izmena pojedinačnog akta nije moguća, odluka Ustavnog suda kojom je određena naknada štete kao način otklanjanja štetnih posledica kasiranog akta, predstavlja osnov za obraćanje stranke sudu ili drugom organu tužbom za naknadu štete odnosno zahtevom za naknadu štete.

Tužilac AA se nije obraćao tuženom za izmenu ugovora o radu koji je važio u periodu potraživanja i kada su bile na snazi citirane odredbe Kolektivnog ugovora tuženog koje su bile predmet ustavne kontrole. Odluka Ustavnog suda može da deluje retroaktivno ali pod uslovom da zaposleni traži izmenu akta. To u ovom slučaju ne stoji. Ukazivanje revidenta na drugačije odluke sudova o istom pravnom pitanju nije od uticaja jer odluka o sporovima sa tužbenim zahtevom kao u ovoj parnici, zavise od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom predmetu.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je zaključio da nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 404. stav 2. ZPP pa je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3. ZPP). Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 441. ZPP propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Tužbu radi isplate razlike zarade (tužba radi novčanog potraživanja) tužilac AA je podneo 25.03.2004. godine, a preinačio podneskom od 17.10.2011.godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužioca AA nedozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Tužilac AA je revidirao i na stav prvi odluke drugostepenog suda koja po svojoj prirodi predstavlja rešenje a kojim je ukinuta prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je tražio da tuženi za tužioca sačini obrasce M4 na ime ostvarene razlike u zaradi za sporni period i isti dostavi nadležnom Fondu i u kojem delu je tužbu drugostepeni sud odbacio.

Prema članu 420. stav 1. ZPP propisano je da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Stavom 2. istog člana propisano je da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude.

Imajući u vidu odredbu citiranog propisa proizlazi da je revizija navedenog tužioca i u odnosu na stav prvi izreke drugostepene presude nedozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković