Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u privremenim institucijama Kosova i Metohije u Kazneno popravnom domu u Lipljanu, pa je rešenjem tužene od 29.04.2008. godine preuzet u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 15.05.2008. godine. Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 br. 112- 1619/2008-2 od 17.04.2008. godine propisano je da se položaj lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama Kosova i Metohije upodobljava položaju državnih službenika i nameštenika koji su radili u organima koji su ukinuti, a čiji delokrug je preuzeo drugi organ (član 135. stav 1. Zakona o državnim službenicima). Oni imaju pravo da budu preuzeti u organ Republike Srbije koji je preuzelo delokrug, ako prethodno dostave pismeni dokaz o tome da im je prestao rad u privremenim institucijama Kosova i Metohije. Visina prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji za decembar mesec 2017. godine iznosila je 55.344,00 dinara, na osnovu podataka iz „Službenog glasnika RS“, br. 7/2018. Nakon što je preuzet iz privremenih institucija Kosova i Metohije, tužilac nije radno angažovan.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac ostvario pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10 godina rada u radnom odnosu kod organa tužene na dan 15.05.2018. godine, odnosno 10 godina nakon preuzimanja u Ministarstvo pravde, Upravu za izvršenje zavodskih sankcija, pa je tuženu obavezao da mu isplati iznos od 54.344,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, koliko iznosi prosečna zarada bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji za decembar mesec 2017. godine, u smislu odredbe člana 120. Zakona o radu i odredbe člana 44. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 25/2015...34/2018).

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio presudu prvostepenog suda, tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio, jer se pravo na jubilarnu nagradu ostvaruje radom u radnom odnosu, a ne samo prostim trajanjem radnog odnosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužena nije dužna da tužiocu isplati jubilarnu nagradu u iznosu od 54.344,00 dinara, sa pripadajućom kamatom. Ovo zbog toga što on nije radio neprekidno 10 godina, a jubilarna nagrada se isplaćuje za rad u radnom odnosu.

Odredbom člana 120. stav 1. tačka 1. Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005...95/18) propisano je da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć.

Prema odredbi člana 44. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 25/15...34/18) zaposleni ima pravo na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, s tim što se visina novčane nagrade uvećava za 25% pri svakom narednom ostvarivanju tog prava, tako da se isplaćuje i to pod tačkom 1) za deset godina rada u radnom odnosu – u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa.

Pravo na jubilarnu novčanu nagradu zaposleni ostvaruje radom u radnom odnosu. U konkretnom slučaju, tužilac nakon preuzimanja iz privremenih institucija na Kosovu i Metohiji na rad u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 15.05.2008. godine nije bio radno angažovan iz čega sledi da nije u mogućnosti da ostvari pravo na jubilarnu nagradu, pošto Poseban kolektivni ugovor za državne organe to pravo predviđa za godine rada provedene u radnom odnosu u državnom organu, a tužilac, od dana preuzimanja 15.05.2008. godine, nije radio.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da mu pravo na jubilarnu nagradu pripada kao licu koje je u radnom odnosu kod poslodavca, jer uslov za isplatu jubilarne nagrade nije raspoređenost na rad zaposlenog. Suprotno tim navodima revizije revidenta, odredba člana 44. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 25/15...34/18) jasno i nedvosmisleno propisuje pravo zaposlenog na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, tako da se isplaćuje, pod tačkom 1, za 10 godina rada u radnom odnosu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa. Dakle, nije dovoljno da zaposleni bude u radnom odnosu kod poslodavca, jer bi se u tom slučaju pravo na isplatu jubilarne novčane nagrade vezivalo samo za radni odnos, što ovde nije slučaj, pošto je pored radnog odnosa potrebno, odnosno zakonom propisano, da zaposleni i radi, a to ovde nije slučaj, jer tužilac ne radi. Preuzimanje na osnovu Zaključka Vlade ne podrazumeva ostvarivanje svih prava iz radnog odbosa što je jasno iz sadržaja Zaključka kojim je određen samo fiksni iznos plate, bez obračunavanja minulog rada. S tim u vezi, revident neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić