Tuženi je protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi, drugostepeni sud nije propustio da primeni niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu tehničara za šalterske poslove II u pošti u ... RRJ „Vranje, Leskovac, Prokuplje, Pirot“. Tuženi je kao poslodavac tužiocu, upozorenjem broj .. od 01.09.2016. godine predočio da je postupio suprotno poštanskim pravilima, te da je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze i da u smislu odredbe člana 170. Zakona o radu postoji opravdan razlog da mu bude otkazan ugovor o radu shodno članu 179. stav 2. tačka 5) Zakona o radu. Tužiocu je stavljeno na teret da je u periodu od 05.01.2015. do 15.10.2015. godine, kao odgovorno lice, u svojstvu šalterskog radnika JP „Pošta Srbije“ Beograd u ... sa dinarskog tekućeg računa BB, korisnika prava na dečji dodatak i socijalnu pomoć, vršio konstantnu mesečnu isplatu novca VV, bratu imenovane, iako nije imao ovlašćenje za podizanje novca na koji način mu je pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 212.845,92 dinara. Zbog navedenog postupanja tužioca, tuženi je tužiocu nakon upozorenja na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu od 01.09.2016. godine, na osnovu člana 179a stav 1. tačka 2) Zakona o radu izrekao meru novčanu kaznu u visini od 20% od zarade zaposlenog za avgust mesec 2016. godine u trajanju od tri meseca, nalazeći da je tužilac učinio povredu radne obaveze utvrđene članom 179. stav 2. tačka 5) Zakona o radu i člana 101. st. 1. i 13. Kolektivnog ugovora za JP „Pošta Srbije“. Zbog istog događaja protiv tužioca je pokrenut i krivični postupak okončan presudom Osnovnog suda u Surdulici K br. 104/2017 od 19.09.2017. godine, koja je postala pravnosnažna 05.12.2017. godine. Navedenom presudom tužilac je oglašen krivim jer je učinio produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica predviđeno i kažnjivo po članu 234. stav 1. u vezi člana 61. KZ RS, pa mu je izrečena uslovna osuda tako što je utvrđena kazna zatvora u trajanju od šest meseci koja se neće izvršiti ako optuženi za vreme od jedne godine po pravnosnažnosti presude ne izvrši krivično delo. Tuženi je kao poslodavac, dana 28.03.2018. godine, doneo osporeno rešenje kojim je tužiocu otkazao ugovor o radu broj .. od 05.03.2002. godine i pripadajuće anekse, primenom člana 179. stav 1. tačka 2) Zakona o radu zbog toga što je pravnosnažno osuđen za krivično delo na radu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili zahtev tužioca i poništili kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 2) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog i njegovo ponašanje i to ako je pravnosnažno osuđen za krivično delo na radu ili u vezi sa radom.

Odredbom člana 99. stav 1. tačka 2) Kolektivnog ugovora za JP „Pošta Srbije“ Beograd, predviđeno je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog i na njegovo ponašanje i to ako je pravnosnažno osuđen za krivično delo na radu ili u vezi sa radom.

Odredbom člana 179a Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom za povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline u smislu člana 179. st. 2. i 3. ovog zakona, ako smatra da postoje olakšavajuće okolnosti ili da povreda radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline, nije takve prirode da zaposlenom treba da prestane radni odnos, umesto otkaza ugovora o radu izrekne jednu od propisanih mera, među kojima je i novčana kazna u visini od 20% osnovne zarade zaposlenog za mesec u kome je novčana kazna izrečena, u trajanju do tri meseca, koja se izvršava obustavom od zarade, na osnovu rešenja poslodavca o izrečenoj meri (tačka 2).

U sprovedenom parničnom postupku nesumnjivo je utvrđeno da je tuženi kao poslodavac, povodom istog činjeničnog događaja, doneo dve odluke o odgovornosti tužioca kao zaposlenog. Tuženi je najpre tužiocu zbog povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 5) Zakona o radu, umesto otkaza ugovora o radu, izrekao meru novčanu kaznu u visini od 20% od zarade za avgust 2016. godine u trajanju od tri meseca, koja se u skladu sa članom 179a tačka 2) navedenog zakona može izreći kada poslodavac smatra da postoje olakšavajuće okolnosti ili kada povreda radne obaveze nije takve prirode da zaposlenom treba da prestane radni odnos. Nakon pravnosnažnosti rešenja o izricanju ove mere, tuženi je doneo rešenje kojim je zbog istog događaja tužiocu otkazao ugovor o radu primenom člana 179. stav 1. tačka 2) Zakona o radu, zbog toga što je osuđen za krivično delo na radu. Pravnosnažna osuda za krivično delo na radu ili u vezi sa radom nije propisana zakonom kao obavezni već kao fakultativni razlog za otkaz ugovora o radu, kao što je slučaj i sa svim drugim otkaznim razlozima propisanim članom 179. Zakona o radu. Iako postupak utvrđivanja odgovornosti zaposlenog koji može dovesti do otkaza ne predstavlja postupak za neko kažnjivo delo u užem smislu (krivično delo, privredni prestup ili prekršaj), Vrhovni kasacioni sud nalazi da i taj postupak podleže zabrani ponovnog vođenja koja proizlazi iz vitalnih interesa pravne sigurnosti i pravičnosti. Načelo zabrane ponovnog suđenja (ne bis in idem) u oblasti kažnjavanja garantovano je u članu 34. stav 4. Ustava Republike Srbije, pa je po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda analogno primenjivo i na odgovornost zaposlenih. Stoga, osnovano drugostepeni sud u pobijanoj presudi zaključuje, da se povodom jednog događaja zaposlenom može utvrđivati odgovornost za povredu radne obaveze kod poslodavca, a može odgovarati i krivično ukoliko su se za to stekli uslovi, jer su to dve različite vrste odgovornosti, ali ne može povodom istog činjeničnog događaja dva puta odgovarati za povredu radne obaveze kod poslodavca bez obzira na pravnu kvalifikaciju.

S obzirom na izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

Vrhovni kasacioni sud nije posebno cenio navode revizije imajući u vidu da se u reviziji u suštini ponavljaju navodi isticani u žalbi koji su bili predmet detaljne i pravilne ocene u drugostepenoj presudi.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić