Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 467/22 od 10.03.2022. godine, prvim stavom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i delu stava drugog izreke, kojom je obavezana tužena da tužiocu isplati troškove postupka u iznosu od 187.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj odluči kao o posebnoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud je imajući u vidu različitu sudsku praksu apelacionih sudova u istoj činjeničnopravnoj situaciji dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužene.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA (rođen ... godine) do februara 2008. godine je obavljao poslove u EPS ..., a nakon toga je u junu 2008.godine zasnovao radni odnos u MUP RS. Rešenje o zasnivanju radnog odnosa kod tužene, koje je potpisao, tužilac nije dobio. Platu je primao zaključno sa isplatom prvog dela za junu mesec 2013.godine. Na obavezno socijalno osiguranje po osnovu radnog odnosa u MUP RS, tužilac je bio prijavljen sa danom 29.10.2009.godine, a odjavljen sa danom 31.05.2013.godine. Posle isplate prvog dela plate za juni mesec 2013. godine, tužena je prestala da tužiocu isplaćuje zaradu. Odluku o prestanku radnog odnosa tužilac nije dobio, niti je ostvario pravo na posebnu penziju.

Tužbenim zahtevom tužilac traži isplatu neisplaćenih zarada za period od 14.02.2015. godine do 14.08.2018. godine u iznosima utvrđenim na osnovu veštačenja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su nakon ocene neosnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja, usvojili tužbeni zahtev nalazeći da je osnovan zahtev za naknadu materijalne štete zbog neosnovane obustave isplate zarade tužiocu u utuženom periodu, držeći da je tužilac u radnom odnosu kod tužene, s obzirom da tužena nije dostavila rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu, odnosno nije dokazala da je tužiocu radni odnos prestao.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Tužiocu je radni odnos kod tužene prestao još u 2013.godini, imajući u vidu da je odjavljen sa obaveznog socijalnog osiguranja 31.05.2013. godine i da mu je prestala isplata plata od juna iste godine, pa je tužilac imao ili mogao imati saznanje za eventualnu povredu prava, pri čemu nedostavljanje rešenja o prestanku radnog odnosa nije od uticaja na mogućnost da u zakonskom roku pokrene spor pred nadležnim sudom. I to, u skladu sa odredbama člana 195 Zakona o radu koji je bio na snazi („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 32/13), kojim je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.), rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2. istog člana). Izostanak utvrđenja da je tužilac u radnom odnosu kod tužene i nakon prestanka isplate plata, odnosno izostanak pravnosnažne sudske odluke sa utvrđenjem da mu je nezakonito prestao radni odnos, čini neosnovanim njegov zahtev za isplatu zarada u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu. Tužilac nije na pravno relevantan način dokazao da je nastavio da obavlja faktički rad za tuženu, odnosno postojanje osnova za traženu isplatu plata saglasno odredbama 146. do 147.b Zakona o policiji važećeg do 04.02.2016. godine i članova 184. do 187. Zakona o policiji važećeg od 05.02.2016. godine. Po prestanku radnog odnosa kod tužene, tužiocu nije uskraćeno pravo da zaradu ostvaruje radom kod drugog poslodavca.

Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio je kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji i na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2., 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, ostvaruje pravo na naknadu troškova postupka, potrebnih i opredeljeno traženih po vrsti i visini, i to za sastav odgovora na tužbu 9.000,00 dinara, sastav žalbe od 10.03.2020. godine u iznosu od 18.000,00 dinara i od 19.01.2022. godine u iznosu od 33.000,00 dinara i revizije 33.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12 ... 37/21), ukupno 93.000,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić