Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu primene Kolektivnog ugovora za akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd („Službeni glasnik Železnice Srbije“ od 24.05.2018. godine), na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), u daljem tekstu: ZPP, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod pravnog prethodnika tuženog „Železnice Srbije“ AD Beograd od 05.06.2003. godine do 31.08.2015. godine. U spornom periodu tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog kao poslodavca sledbenika AD Železnice Srbije. Dana 01.02.2017. godine, parnične stranke su zaključile Aneks broj 7. ugovora o radu, kojim aneksom je tužilac premešten na poslove ... u Sekciji za ETP .../OJ Deonica ... . Dana 01.06.2018. godine, između parničnih stranaka zaključen je Aneks broj 10. ugovora o radu, kojim su promenjene odredbe o zaradi. Aneks je potpisan 15.06.2018. godine, a prema članu 4. primenjuje se od 01.03.2018. godine. U spornom periodu tužiocu je od strane tuženog isplaćena naknada za ishranu u toku rada i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora, prema odredbama Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine. Prvostepeni sud je na osnovu veštačenja utvrdio traženu razliku naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.03.2018. godine do 24.05.2018. godine, prema parametrima iz Kolektivnog ugovora poslodavca prethodnika („Službeni glasnik RS“ broj 37/95 i 7/00) i isplaćenih predmetnih naknada prema odredbama Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 27/18 od 24.05.2018. godine).

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da se visina predmetnih naknada za sporni period ne može utvrditi primenom Kolektivnog ugovora tuženog iz 2018. godine, jer je Ustavom Republike Srbije u članu 197. između ostalog zabranjeno povratno dejstvo opštih akata, pa ne postoji mogućnost retroaktivne primene Kolektivnog ugovora tuženog u periodu kad on nije bio donet, a to je sporni period. Drugostepeni sud je ukazao i na nemogućnost retroaktivne primene Aneksa ugovora o radu od 01.06.2018. godine i pravilnu primenu člana 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga je tuženi obavezan da isplati tužiocu razliku za oba vida naknade, sa pripadajućom kamatom.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, zbog čega su preinačene drugostepena i prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Odredbama člana 118. stav 1. tač. 5) i 6) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina troškova iz stava 1. tačka 5) ovog člana mora biti izražena u novcu (stav 2).

Na osnovu odredbe člana 105. stav 3. Zakona o radu, pod zaradom u smislu stava 1. tog člana, smatraju se sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4) i 5), člana 118. tač. 1) do 4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. tog zakona. Pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora predviđeno je u članu 118. stav 1. tač. 5) i 6), pa i primanja po tom osnovu spadaju u zaradu.

Kolektivni ugovor za Akcionarsko društvo za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd od 24.05.2018. godine, u odredbi člana 94, propisuje naknadu troškova za ishranu u toku rada, a u odredbi člana 95. naknadu troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Saglasno odredbi člana 153, ovaj Kolektivni ugovor je stupio na snagu narednog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku „Železnice Srbije“, a njegove odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih, primenjuju se počev od zarade za mart 2018. godine.

U konkretnom slučaju, tužiocu je naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.03.2018. do 24.05.2018. godine isplaćena na osnovu Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine, koji je predvideo da se njegove odredbe odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih počev od zarade za mart 2018. godine. Pošto se pod zaradom smatra naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da je tuženi, kao poslodavac, ispunio svoju zakonsku obavezu prema tužiocu, kao zaposlenom, pa tužilac neosnovano traži isplatu razlike između tih iznosa i iznosa koji bi mu pripadali na osnovu prethodnog Kolektivnog ugovora koji je bio u primeni kod pravnog prethodnika tuženog.

Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio stanovište nižestepenih sudova da se visina naknade koja pripada tužiocu na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu nije mogla utvrđivati primenom Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine, uz obrazloženje da je u pitanju retroaktivna primena opšteg akta koja je suprotna izričitoj zabrani iz člana 197. Ustava Republike Srbije. Naime, u uslovima centralizovane ustavne kontrole u našoj zemlji redovni sudovi ne raspolažu ovlašćenjem kontrole ustavnosti opštih akata, jer je ta kontrola, saglasno odredbama člana 167. stav 1. Ustava, u isključivoj nadležnosti Ustavnog suda. Redovni sud ne može odbiti da u parničnom postupku primeni neku odredbu opšteg pravnog akta koji je na pravnoj snazi onda kada sumnja da je ta odredba neustavna, već u takvoj situaciji može pokrenuti postupak ocene njene ustavnosti pred Ustavnim sudom. U radnom sporu, sud je ovlašćen da ne primeni Kolektivni ugovor samo u slučajevima propisanim odredbama čl. 8-10. Zakona o radu, koji u ovoj parnici ne postoje.

S obzirom na to da tužilac svoj tužbeni zahtev nije zasnovao na činjenici da je Ustavni sud svojom odlukom utvrdio neustavnost odredbe člana 153. Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u stavu drugom izreke.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa mu, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka. Iznos naknade troškova tuženom Vrhovni kasacioni sud je odmerio prema opredeljenom troškovniku i to: na ime sastava revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12 .... 37/21) i na ime sudske takse na odgovor na tužbu u iznosu od 1.365,7274 dinara, sudske takse na žalbu i presudu po žalbi u iznosu od po 2.731,4548 dinara, sudske takse na reviziju u iznosu od 5.462,9096 dinara i presudu po reviziji u iznosu od 8.194,3644 dinara, prema Tarifnom broju 1. stav 1. tačka 2. iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94 ... 95/18) u ukupnom iznosu od 38.485,911 dinara.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 404, 416. stav 1. i 165. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić