Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnost, a tužilac u reviziji određeno ne ukazuje na postojanje druge bitne povrede koja predstavlja dozvoljen revizijski razlog, u smislu člana 407. ZPP.

Nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme na poslovima ..., a aneksom ugovora o radu od 02.02.2015. godine premešten je na poslove ... u PJ ... . Nakon dve operacije ... tužiocu je rešenjem Komisije Nacionalne službe za zapošljavanje od 17.05.2016. godine, utvrđeno da ima prvi stepen teškoća i prepreka u radu, a da su teškoće i prepreke male i utiču na radnu sposobnost u odnosu na zanimanje ili poslove koje lice može da obavlja. Prema navedenom rešenju tužilac je sposoban za poslove administrativnog radnika, ... uz sledeća ograničenja: neophodna je pošteda od poslova koji zahtevaju težak fizički rad, dizanje i nošenje većih tereta, i rad u prinudnom položaju tela. Izjavom od 13.06.2016. godine, koju je tužilac potpisao a u sudskom postupku je nije pobijao, navedeno je da je upoznat sa odredbom članova 102. stav 2. i 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, koje predviđaju mogućnost prestanka radnog odnosa zaposlenom, ukoliko poslodavac nije u mogućnosti da mu obezbedi odgovarajući posao, kao i da je saglasan da bude proglašen viškom, a da mu tuženi u skladu sa članovima 158.-160. Zakona o radu i članom 47. Pravilnika o radu, isplati otpremninu u visini zbira 1/3 zarade za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod tuženog. Istog dana tužilac i tuženi su potpisali sporazum o načinu isplate otpremnine. U postupku je takođe utvrđeno da izjava od 13.06.2016. godine nije iznuđena pretnjom niti pribavljena prevarnim načinom, već je tužilac bio svestan šta potpisuje i da nije bio u zabludi. Istog dana doneta je odluka kojom je konstatovano da tuženi nema mogućnosti da tužiocu obezbedi odgovarajući posao prema radnoj sposobnosti, te da mu radni odnos prestaje zbog nemogućnosti da mu obezbedi odgovarajući posao prema umanjenoj radnoj sposobnosti u skladu sa navedenim rešenjem NSZ. Nakon toga usledilo je donošenje pobijanog rešenja od 13.06.2016. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu usled nemogućnosti da mu se obezbedi odgovarajući posao prema preostaloj radnoj sposobnosti, u smislu člana 101. u skladu sa članom 102. stav 2. Zakona o radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odbili tužbeni zahtev tužioca u celosti, dajući za svoje odluke razloge koje kao pravilne i potpune prihvata.

Naime, odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakon o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/2005...75/14), zaposlenom može prestati radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Postupak koji je poslodavac dužan da sprovede prilikom oglašavanja zaposlenih tehnološkim viškom, kao i mere koje je dužan da preduzme, regulisan je odredbama članova 153.-160. navedenog zakona. Prema odredbi člana 101. Zakona o radu, zaposlenom – osobi sa invaliditetom i zaposlenom iz člana 81. stav 2. istog zakona, poslodavac je dužan da obezbedi obavljanje poslova prema radnoj sposobnosti, u skladu sa zakonom, a prema odredbi člana 102.stav 2., ako poslodavac ne može zaposlenom da obezbedi odgovarajući posao u smislu člana 101. Zakona, zaposleni se smatra viškom u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. ovog Zakona.

Tuženi je primenom otkaznog razloga iz člana 179. stav 5. tačka 1., u vezi sa članovima 101. i 102. Zakona o radu, tužiocu otkazao ugovor o radu, na osnovu njegove slobodno izražene volje da bude proglašen tehnološkim viškom, pa je na taj način tužilac ostvario pravo na otpremninu, a tuženi poštovao odredbu člana 158. Zakona o radu i člana 47. Pravilnika o radu tuženog. Naime, potpisivanjem izjave od 13.06.2016. godine, koja je izričita, jasna i nedvosmislena, a čiji poništaj tužilac nije tražio u posebnom postupku, da je saglasan da mu radni odnos prestane kao tehnološkom višku, pravilan je zaključak sudova da se tužilac davanjem ove izjave saglasio sa rešavanjem svog radno-pravnog statusa na način što je dobrovoljno prihvatio da bude proglašen tehnološkim viškom, uz isplatu otpremnine. Tuženi nije bio u obavezi da donosi program rešavanja viška zaposlenih i da postupa u skladu sa odredbom člana 155. Zakona o radu, jer je tom prilikom samo tužiocu kao tehnološkom višku otkazan ugovor o radu. Revizijsko isticanje da se iz nalaza i mišljenja veštaka medicine rada može utvrditi da su u vreme donošenja spornog rešenja postojali poslovi kod tuženog na koje je tužilac prema preostaloj radnoj sposobnosti mogao da bude raspoređen, nije od uticaja na drugačije presuđenje, kod činjenice da navedena radna mesta u tom momentu nisu bila slobodna, već su poslove tih radnih mesta obavljali drugi zaposleni.

Ostalim revizijskim navodima ponavljaju se žalbeni razlozi koji su bili predmet pravilne i potpune ocene drugostepenog suda, zbog čega je na osnovu člana 414. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić