Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), pa je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilac je kod tuženog zasnovao radni odnos na određeno vreme na osnovu ugovora o radu dana 05.09.2016. godine, kojim je određeno da poslodavac i zaposleni ugovaraju probni rad najduže do 04.10.2016. godine i da će zaposleni obavljati poslove NK radnika u ... Novom Sadu, a po potrebi i na terenu. Tužiocu je prilikom zasnivanja radnog odnosa usmeno od strane zakonskog zastupnika tuženog saopšteno da je ugovorom o radu ugovorena minimalna zarada za redovno radno vreme, a da će mu tuženi isplaćivati 45.000,00 dinara i da se u okviru tog iznosa nalazi regres za korišćenje godišnjeg odmora, naknada na ime putnih troškova i svi oblici uvećanja zarade, a da tuženi ima praksu da isplaćuje stimulaciju zaposlenima koja se ogleda u nagrađivanju zaposlenih svojim zalaganjem i redovnošću na radu. Komunikacija zaposlenih i tuženog se inače uvek odvijala usmenim putem. Tužilac je kod tuženog radio na radnom mestu ... . Ugovorom o radu je ugovoreno da se osnovna zarada zaposlenog utvrđuje u bruto iznosu od 28.409.00 dinara mesečno za prosečna 174 radna sata a zarada se utvrđuje na osnovu osnovne zarade i ostvarenih rezultata rada po osnovu uvećane zarade, ostalih primanja kao i po drugim osnovima u skladu sa zakonom i Pravilnikom o radu. Zaposleni ima pravo na deo zarade po osnovu rezultata rada (radni učinak), naknadu zarade, uvećanu zaradu, naknadu troškova i druga primanja u iznosu utvrđenom Pravilnikom o radu, u skladu sa zakonom.

Nakon isteka navedenog ugovora tužilac je sa tuženim zaključivao nove ugovore o radu na određeno vreme, na period važenja od mesec do dva meseca, koji su bliže navedeni u obrazloženju presude, a radni odnos mu je sporazumno prestao dana 29.11.2018. godine, kada je tuženi izdao potvrdu koju je tužilac potvrdio svojim potpisom, a kojom se potvrđuje da je tužilac preuzeo radnu knjižicu dana 29.11.2018. godine i da su mu do istog datuma isplaćena sva neto lična primanja.

Tužilac je rad obavljao u Novom Sadu u ... ulici u Odeljenju ..., radno vreme je organizovano tako što je svakog radnog dana i subote otpočinjalo od 06,00 časova i trajalo do 16,00 časova. Za vreme trajanja radnog odnosa kod tuženog tužilac je koristio godišnji odmor u 2016. godine pet dana, u 2017. godini 20 dana, a u 2018. godini 6 dana, i ti dani su evidentirani saglasno rešenjima o korišćenju godišnjeg odmora. Tuženi je obračunavao istu satnicu za redovan rad i za dane godišnjeg odmora.

Po listi evidencije prisutnosti na radu zaposlenog tužilac je ostvario u periodu od 05.09.2016. godine do 29.11.2018. godine 116 časova prekovremenog rada dok je prema izjavi tužioca isti ostvario 1.538 časova prekovremenog rada, kao i 100 časova rada na dan praznika koji su neradni dani.

Mesto prebivališta tužioca je u ..., pa je na rad u Novi Sad dolazio koristeći usluge autobuskog prevoznika „Severtrans“ iz Sombora, kao i gradsku liniju broj 15. U spornom periodu tužilac je sam snosio troškove dolaska i odlaska sa rada tako što je kupovao mesečnu pretplatnu kartu u visini od 8.000,00 dinara, ali nije prilagao dokaz tuženom o nastalim troškovima po osnovu putovanja. Mesečna karta za sporni period u Novom Sadu u zoni I iznosila je 1.952,50 dinara, a cena pojedinačne karte iznosila je 55,00 dinara. Određenim danima tužilac je putovao na posao i službenim vozilom sa kolegom, te je u tu svrhu tuženi izdavao putne naloge koji su glasili na jednog od njih dvojice, u zavisnosti od toga ko je upravljao vozilom.

Tužilac je primao isplate od strane tuženog u iznosu od 50.000,00 dinara za period od 05.09.2016. godine do 04.02.2018. godine i iznos od 58.000,00 dinara za period od 19.09.2018. godine do 29.11.2018. godine. U obračunskim listama tužioca koje je sačinio tuženi ne postoje uvećanja zarade po osnovu prekovremenog rada i rada na dan praznika koji je neradni dan, te kod tuženog ne postoji evidencija o isplati putnih troškova. Veštak ekonomsko finansijske struke dao je pet varijanti obračuna razlike između isplaćene i pripadajuće zarade koju tužilac potražuje. U prvostepenom postupku saslušan je tužilac, kao parnična stranka na okolnosti visine iznosa koji je primao u spornom periodu, a koji se izjasnio da je u toku celog spornog perioda primao zaradu u visini od 45.000,00 dinara.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da nije poverovao iskazu tužioca u pogledu visine zarade koja mu je isplaćivana jer je njegov iskaz bitno različit u odnosu na iskaz koji je dao kao svedok u drugom postupku pred Osnovnim sudom u Novom Sadu (50.000,00 dinara, odnosno 58.000,00 dinara), pa je prihvatio pisanu dokumentaciju koja je priložena i navode koji nisu sporni između parničnih stranaka ili se bitno ne razlikuju. Prvostepeni sud je imao u vidu zaključene ugovore o radu sa tuženim smatrajući da su svi sačinjeni u skladu sa odredbom člana 33. stav 1. tačka 10. Zakona o radu i da postoji saglasnost parničnih stranaka u pogledu visine iznosa koji je saopšten tužiocu na početku rada u odnosu na zaradu od 45.000,00 dinara mesečno. U tom smislu prvostepeni sud je prihvatio varijante nalaza veštaka gde je zarada za redovan rad, prekovremeni rad i rad na dane praznika koji neradni dan obračunava na osnovu zarade iz ugovora o radu, zajedno sa naknadom troškova na ime dolaska i odlaska sa rada, uzimajući u obzir da je tužiocu sve vreme isplaćivan iznos od 45.000,00 dinara, pa ne postoji potraživanje tužioca prema tuženom po navedenim osnovama.

Drugostepeni sud je, u sednici veća, preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca usvojio, pri čemu nije prihvatio ocenu dokaza i zaključak prvostepenog suda. Prema stanovištu drugostepenog suda tužilac je dokazao da sadržina ugovora o radu u pogledu visine ugovorene zarade tužioca nije odgovarala stvarnom stanju stvari u uobičajenoj praksi tuženog kao poslodavca, pri čemu i sam drugostepeni sud utvrđuje da je uobičajena praksa tuženog, kao poslodavca bila da sa zaposlenima komunicira usmenim putem, te da je tužiocu prilikom zasnivanja radnog odnosa usmeno od strane zakonskog zastupnika tuženog saopšteno da je ugovorom o radu ugovorena minimalna zarada za redovno radno vreme, a da će mu tuženi isplaćivati 45.000,00 dinara. I sam prvostepeni sud utvrđuje da je tužilac primao isplate od strane tuženog u iznosu od 50.000,00 dinara odnosno 58.000,00 dinara u spornim periodima, što ide u prilog stanovištu da se kao polazna osnova za obračun uvećane zarade ne može prihvatiti ugovorena zarada iz ugovora o radu, već usmeno ugovoreni iznos zarade u visini od 45.000,00 dinara. Tuženi je, kao poslodavac dužan da vodi tačnu evidenciju o prisutnosti zaposlenih na radu, te da zaposlenom u smislu člana 21. Zakona o radu prilikom svake isplate zarade dostavi tačan obračun zarade u kojem je iskazana vrednost radnog sata, broj ostvarenih sati, i svako uvećanje na koje zaposleni ima pravo, pa posledice propusta poslodavca u pogledu vođenja uredne evidencije o isplatama koje je izvršio zaposlenima ne može da snosi zaposleni. Stoga, imajući u vidu izvedene dokaze tužiocu pripada pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad i rad na dane praznika kao neradni dan, prema petoj varijanti nalaza veštaka gde osnovna zarada iznosi 45.000,00 dinara i ugovorena je usmeno između tužioca i zakonskog zastupnika i da je tužilac za period od 05.09.2016. godine pa do 04.02.2018. godine primao novčani iznos od 50.000,00 dinara, a za period od 19.09.2018. godine do 29.11.2018. godine novčani iznos od 58.000,00 dinara, a spram prisutnosti tužioca na radu koja je utvrđena na osnovu izjave tužioca. Tužiocu pripadaju i troškovi prevoza za dolazak i odlazak sa rada što nedvosmisleno proizlazi iz činjenice da je tužilac imao potrebu za tim troškovima s obzirom na njegovo prebivalište i mesto rada.

Vrhovni sud smatra da se osnovano revizijom tuženog ukazuje da je drugostepeni sud drugačije ocenio iskaze tužioca i pismenu dokumentaciju u odnosu na prvostepeni sud, a što nije mogao da učini bez zakazivanja rasprave pred drugostepenim sudom.

Odredbom člana 373. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu bez rasprave. Prema članu 394. istog zakona drugostepeni sud će presudom preinačiti drugostepenu presudu ako je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi, ako je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posebno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima, ako je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda, ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da drugostepeni sud nije u mogućnosti da drugačije ceni dokaze izvedene pred prvostepenim sudom radi preinačenja prvostepene presude. Ako ne prihvati ocenu dokaza prvostepenog suda i smatra da je zbog toga činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno, drugostepeni sud je dužan da sam, na održanoj raspravi ponovo izvede dokaze.

U konkretnom slučaju, pobijana presuda drugostepenog suda doneta je u sednici veća, tako što je drugostepeni sud drugačije cenio iskaze tužioca i svedoka, kao i pismenu dokumentaciju, izvodeći zaključak da tužilac ima pravo na naknadu zarade za prekovremeni rad, za rad na dane praznika koji su neradni dani, kao i za troškove prevoza, suprotno zaključku prvostepenog suda zasnovanom na primeni pravila o teretu dokazivanja, da u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao da mu pripadaju navedene naknade zarade. Pošto je prvostepeni sud činjenično stanje utvrdio na osnovu neposredno izvedenih dokaza, onda nema uslova za preinačenje prvostepene presude u sednici veća, drugačijom ocenom tih istih dokaza, već je drugostepeni sud bio dužan da zakaže raspravu na kojoj će, ponovnim izvođenjem dokaza, pre svega saslušanjem tužioca i svedoka, da utvrdi bitne činjenice za pravilno odlučivanje o tužbenom zahtevu. Drugostepeni sud nije tako postupio, a morao je to da učini, imajući u vidu činjenicu da je u ovom predmetu već jedanput bila doneta prvostepena presuda koju je apelacioni sud ukinuo.

Iz navedenih razloga, pravilnost primene materijalnog prava nije mogla biti ocenjena, pa je presuda drugostepenog suda ukinuta. U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja, zakazati raspravu pred drugostepenim sudom i ponovo izvesti dokaze iz prvostepenog postupka, kako bi imao mogućnost da te dokaze eventualno oceni na drugačiji način u odnosu na prvostepeni sud, te da pravilnom primenom materijalnog prava donese novu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja, primenom odredbe člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić