U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Pešić, advokat u ..., protiv tuženog Privrednog društva „SECURITAS SERVICES“ d.o.o. Beograd, koga zastupaju Relja Zdravković i Ana Arambašić, advokati u ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 244/2019 od 17.10.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 18. juna 2020.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 244/19 od 17.10.2019. godine.

ODBIJAJU SE zahtev tužioca i zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu 9P1 504/17 od 25.09.2018. godine, prvim stavom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu br. ... od 31.12.2016. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu br. ... od 01.08.2010. godine, da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava iz radnog odnosa u skladu sa zakonom kao i zahtev da mu naknadi troškove postupka. U drugom stavu izreke bavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 149.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je za preostali iznos zahtev odbijen kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 244/19 od 17.10.2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu 9P1 504/17 od 25.09.2018. godine u stavu prvom i usvajajućem delu stava drugog izreke. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020 - u daljem tekstu: ZPP), i nalazi da revizija nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident ne ukazuje određeno na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog zasnovao radni odnos na određeno vreme počev od 01.08.2010. godine na radnom mestu radnik ... na ..., na osnovu ugovora o radu br. ... od 01.08.2010. godine. Aneksom ugovora o radu III br. .../... od 01.08.2011. godine, tužilac je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme sa punim radnim vremenom. Rešenjem br. ... od 31.12.2016. godine tužiocu je prestao radni odnos, po sili zakona, jer je odredbom člana 8. Zakona o privatnom obezbeđenju zaposlenom, tužiocu, zabranjeno da obavlja poslove na kojima radi, a ne može mu se obezbediti obavljanje drugih poslova kod poslodavca. Tužilac je rešenje primio dana 30.12.2016. godine. Obaveštenjem br. .../... od 30.12.2015. godine, o pravima i obavezama zaposlenih koji obavljaju poslove privatnog obezbeđenja kod poslodavca u vezi pohađanja stručne obuke, polaganja stručnog ispita i posedovanja odgovarajuće licence za vršenje poslova privatnog obezbeđenja u skladu sa Zakonom o privatnom obezbeđenju, tuženi je upoznao tužioca sa odredbama Zakona o privatnom obezbeđenju u pogledu odgovarajućih licenci za obavljanje poslova privatnog obezbeđenja, i da će zaposlenima koji na dan 01.01.2017. godine ne budu posedovali odgovarajuću licencu u skladu sa ovim zakonom prestati radni odnos po sili zakona. U obaveštenju je navedena i procedura u vezi sa podnošenjem zahteva zaposlenog za pohađanje stručne obuke i snošenje troškova pohađanja stručne obuke, potrebna dokumentacija koja se mora priložiti, kao i zahtev za uplatu troškova organizovanja i sprovođenja stručnog ispita. Tužilac je primio ovo obaveštenje dana 11.01.2016. godine. Tuženi je Pravilnikom o upućivanju zaposlenih na stručnu obuku i regulisanje snošenja troškova pohađanja stručne obuke i polaganju stručnog ispita za vršenje poslova privatnog obezbeđenja br. .../... od 18.12.2015. godine, koji je objavljen na oglasnoj tabli 18.12.2015. godine i stupio na snagu osmog dana od dana objavljivanja, propisao da će počev od 01.01.2017. godine svi zaposleni koji obavljaju poslove obezbeđenja moći da obavljaju ove poslove ako ispunjavaju uslove u pogledu stručne obuke i položenog stručnog ispita, i da će poslodavac omogućiti zaposlenom da pohađa stručnu obuku samo ukoliko ispunjava uslove za dobijanje određene licence za vršenje poslova privatnog obezbeđenja koji su propisani, te da je zaposleni dužan da do 30.07.2016. godine podnese zahtev za pohađanje stručne obuke, a do 01.12.2016. godine da dostavi poslodavcu licencu za vršenje poslova privatnog obezbeđenja koju izdaje nadležno ministarstvo, u skladu sa Zakonom o privatnom obezbeđenju. Tužilac je tokom postupka naveo da nije podnosio pismeni zahtev za sticanje licence iz razloga što nije imao završenu srednju školu, što je uslov za sticanje licence, ali da mu je bilo obećano da će poslodavac organizovati nastavu kako bi dobili diplomu srednje škole, kao i da će moći da rade poslove higijeničara. Tuženi je pobijano rešenje doneo pozivom na odredbu člana 176. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14).

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je osporeno rešenje zakonito i odbili tužbeni zahtev. Suština razloga odluka jeste da zaposleni mora ispunjavati zakonom određene uslove za poslove obezbeđenja i u toku radnog odnosa, koje uslove tužilac nije ispunio, jer ni po obaveštenju koje mu je tuženi blagovremeno dostavio nije do 01.01.2017. godine stekao odgovarajuću licencu, koja je Zakonom o privatnom obezbeđenju propisana kao uslov za obavljanje poslova obezbeđenja.

Pravilno drugostepeni sud odluku o odbijanju tužbenog zahteva zasniva na primeni odredbe člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, kojim je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog i ako nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. U konkretnom slučaju tužilac nije imao potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova obezbeđenja na kojima je radio, koja su podrazumevala licencu izdatu od nadležnog ministarstva, propisanu Zakonom o privatnom obezbeđenju u članu 8., što jeste razlog naveden u pobijanom rešenju o otkazu ugovora o radu. Protivno navodima revizije, tuženi je tužiocu ostavio rok da ispuni propisane uslove, saglasno odredbi člana 180a Zakona o radu, pismenim obaveštenjem od 30.12.2015. godine, kojim ga je blagovremeno obavestio o potrebnim znanjima za obavljanje poslova za koje je zaključio ugovor o radu, koja znanja pretpostavljaju obaveznu licencu, i ostavio primereni rok za otklanjanje takvog nedostatka koji uzrokuje otkaz.

Odredbom člana 8. Zakona o privatnom obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ br. 104/2013 i 42/2015) propisano je da poslove privatnog obezbeđenja mogu vršiti lica koja imaju licencu za vršenje poslova privatnog obezbeđenja izdatu od strane Ministarstva unutrašnjih poslova. Odredbom člana 88. Zakona o privatnom obezbeđenju određeno je da fizička lica koja su u vreme stupanja na snagu ovog zakona zaposleni kod pravnih lica koja vrše poslove privatnog obezbeđenja u neprekidnom trajanju od najmanje pet godina, mogu nastaviti rad, a zahtev za minimalnim stručnim obrazovanjem moraju ispuniti u roku od tri godine, dok ostale uslove propisane ovim zakonom lica koja na dan stupanja na snagu ovog zakona vrše poslove obezeđenja moraju ispuniti do 01.01.2017. godine, koji rok je tuženi i ostavio tužiocu navedenim obaveštenjem. Prema tome, ne stoje navodi revizije tužioca o obavezi tuženog da mu da obaveštenje o nedostacima koji su razlog otkaza ugovora o radu i rok za otklanjanje tih nedostataka tek pošto nedostaci propisani zakonom kao ograničenje za nastavak rada nastupe, a ne godinu dana unapred.

Navodi revizije o slobodnim radnim mestima na koja je tužilac mogao biti raspoređen, nisu od značaja za pravilnost i osnovanost otkaza ugovora o radu na osnovu iz člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, jer otkaz po ovom osnovu nije uslovljen nemogućnošću raspoređivanja zaposlenog na radna mesta, niti obezbeđivanjem drugih prava na koja u reviziji ukazuje tužilac.

Navodi revizije koji se tiču otkaznog roka kod otkaza ugovora o radu u slučajevima iz člana 179. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, propisanog u članu 189. Zakona o radu, nisu od značaja za zakonitost pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu, već mogu biti od značaja za eventualnu naknadu štete tužiocu zbog uskraćivanja zakonom propisanog otkaznog roka, što nije predmet ove parnice, i za eventualnu prekršajnu odgovornost poslodavca.

Kako, dakle, nema nepravilnosti u donošenju pobijanog rešenja koje bi vodile njegovom poništaju, tužbeni zahtev je pravilno odbijen, te je i drugostepena odluka pravilna.

Revizija je odbijena kao neosnovana po odredbi člana 414. ZPP. Zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji je odbijen po odredbama člana 153. ZPP, jer tužilac nije uspeo sa revizijom, dok troškovi sastava odgovora na reviziju nisu bili potrebni, te je odbijen i zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji, po odredbi člana 154. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić