U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Đorđe Ilić, advokat iz ..., protiv tuženog „FRIKOM“ d.o.o. sa sedištem u Beogradu, čiji je zakonski zastupnik BB, a punomoćnik Nevena Veselinović, advokat iz ..., radi utvrđenja diskriminacije, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3373/20 od 25.11.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 14.10.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3373/20 od 25.11.2020. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Čačku P1 br. 3/20 od 30.07.2020. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje AA iz ... i utvrđeno da je tužilji nedonošenjem i neobjavljivanjem odluke direktora tuženog o davanju stambenog zajma, odnosno stana u zakup iz člana 31. Pravilnika o rešavanju stambenih potreba zaposlenih „Frikom“ d.o.o. broj ... od ...2003. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija tužilje, kao zaposlene kod tuženog; obavezan je tuženi da tužilji, na ime troškova parničnog postupka, isplati iznos od 62.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3373/20 od 25.11.2020. godine preinačena je presuda Višeg suda u Čačku P1 br. 3/20 od 30.07.2020. godine tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje, kao neosnovan i obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 190.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku koja je učinjena pred drugostepenim sudom.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), pa je utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, na koju se u reviziji posebno ukazuje, jer je, suprotno navodima revizije, drugostepeni sud pravilno primenio član 8. navedenog Zakona i na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučio po svom uverenju koje će činjenice da uzme kao dokazane, a slobodno sudijsko uverenje se ne može pobijati ni žalbom ni revizijom.

Prema utvrđenom činjeničom stanju, tužilja je zaposlena kod tuženog i prijavila se na oglas za podnošenje prijave radi utvrđivanja reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba od ...2018. godine, a uz prijavu je priložila traženu dokumentaciju. Tužilja je bodovana po osnovu Pravilnika za rešavanje stambenih potreba tuženog. Odredbom člana 31. stav 1. tog Pravilnika predviđeno je da na osnovu redosleda utvrđenog u listi reda prvenstva, na predlog Komisije za stambene odnose, direktor društva donosi odluku o davanju stambenog zajma zaposlenima, odnosno stana u zakup, a stavom 2. je predviđeno da je odluka direktora konačna i da se objavljuje na oglasnim tablama društva, dok je stavom 3. predviđeno da protiv odluke direktora zaposleni ima pravo da pokrene postupak pred nadležnim sudom u roku od 15 dana od dana prijema odluke. Pojedinačna odluka da se tužilji ne dodeli stambeni zajam nije dostavljena tužilji, dok su pojedinačne odluke dostavljane licima kojima je odobren stambeni zajam, zbog čega je tužilja onemogućena da koristi pravni lek protiv ove odluke i da pokrene postupak pred nadležnim sudom u roku koji predviđa Pravilnik. Međutim, tužilja je mogla na osnovu redosleda rang liste da zaključi da li je dobila stambeni zajam.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi izvršio diskriminaciju propuštanjem da tužilji dostavi odluku, jer je neopravdano napravljena razlika između tužilje na jednoj strani, kao lica koje nije dobilo stambeni zajam i lica kojima je stambeni zajam odobren, a radi se o zaposlenima koji su podneli prijave na oglas povodom odluke za utvrđivanje reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba. Na taj način tužilja je stavljena u nepovoljniji položaj u odnosu na druge učesnike.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, i to odredbe člana 2. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/09), te da tužilja u postupku nije učinila verovatnim da je u odnosu prema njoj kod tuženog došlo do bilo kakvog neopravdanog pravljenja razlike ili nejednakog postupanja, zbog nekog njenog ličnog svojstva, odnosno da se tužilji nedonošenjem i nedostavljanjem pojedinačne odluke da joj se ne dodeli stambeni zajam, uskraćuju prava zbog nekog njenog ličnog svojstva. U postupku je utvrđena činjenica da su pojedinačne odluke dostavljanje licima kojima je odobren stambeni zajam, dok ostalim zaposlenima kod tuženog (pa ni tužilji) koji su se prijavili na oglas za podnošenje prijave radi utvrđivanja reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba, pojedinačna odluka o ishodu konkursa radi utvrđivanja reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba nije doneta, pa samim tim nije ni dostavljena, te samim tim u odsustvu dokaza o ispunjenosti navedene osnovne karakteristike diskriminacije postupanje tuženog prema tužilji ne predstavlja radnju diskriminacije i ne može se okarakterisati kao diskriminatorsko ponašanje.

Vrhovni kasacioni sud smatra da je drugostepeni sud, na utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo (o čemu revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti u smislu člana 408. ZP), a razloge za odluku drugostepenog suda u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano Ustavom Republike Srbije (član 21.) i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju), a od 07.04.2009. godine i Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/2009).

U smislu člana 2. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, diskriminacija i diskriminatorsko postupanje predstavlja svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lice ili grupe, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva pretpostavljenim ličnim svojstvima po bilo kom osnovu (rasi, državljanstvu, nacionalnoj ili verskoj pripadnosti, jeziku, političkim ubeđenjima, polu... ).

Odredbom člana 5. istog Zakona propisano je da su oblici diskriminacije neposredna i posredna diskriminacija, a odredbe člana 6. i 7. istog Zakona definišu neposrednu i posrednu diskriminaciju kao stavljanje lica (ili grupe lica) u nepovoljniji položaj zbog njegovog (odnosno njihovog) ličnog svojstva, što se može činiti na različite načine – aktom, radnjom ili propuštanjem.

Odredbom člana 8. istog Zakona propisano je da povreda načela jednakih prava i obaveza postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje.

Odredbom člana 17. stav 1. istog Zakona propisano je da diskriminacija u pružanju javnih usluga postoji ako pravno ili fizičko lice, u okviru svoje delatnosti, odnosno zanimanja, na osnovu ličnog svojstva lica ili grupe lica, odbije pružanje usluge, za pružanje usluge traži ispunjenje uslova koji se ne traže od drugih lica ili grupe lica, odnosno ako u pružanju usluga neopravdano omogući prvenstvo drugom licu ili grupi lica.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizlazi da je za utvrđenje diskriminacije, odnosno diskriminatorskog postupanja potrebno da se lice koje traži zaštitu nalazi u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji u odnosu na drugo lice u odnosu na koje smatra da je diskriminisano, da je pravljenje razlike neopravdano i da je vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica, a da ukoliko se lice koje traži sudsku zaštitu ne nalazi u takvoj situaciji, diskriminacije nema, pa samim tim nema ni povrede prava ličnosti diskriminatorskim postupanjem.

U konkretnom slučaju, za usvajanje tužbenog zahteva bilo je potrebno dokazati da tuženi zbog nekog ličnog svojstva tužilje nije dostavio odluku o tome da tužilji nije odobren stambeni zajam, odnosno da je za dostavljanje takve odluke tražio ispunjenje uslova koje nije tražio od drugih lica, kojima takođe nije dostavio odluku da im je odobren stambeni zajam.

Tužilja izvedenim dokazima u postupku nije dokazala ovu činjenicu. Naime, tužilja nije zbog nekog njenog ličnog svojstva stavljena u različit položaj u odnosu na druga lica – zaposlene kod tuženog, kojima takođe nije odobren stambeni zajam, što ukazuje da tužilja nije diskriminisana u odnosu na ostala lica kojima nije odobren stambeni zajam, a naročito imajući u vidu da tužilja nije dokazala zbog kog njenog ličnog svojstva je tuženi napravio razliku ili nejednako postupao u odnosu na druga lica koja su sa tužiljom bila u istom položaju.

Navodi revizije kojima se ukazuje na pitanje mogućnosti pravnog sredstva koje je tužilja mogla da upotrebi protiv odluke da joj zajam nije odobren nisu od uticaja na drugačiju odluku, s obzirom da je u ovoj pravnoj stvari odlučivano o pitanju diskriminacije tužilje, odnosno diskriminatorskom ponašanju tuženog u odnosu na tužilju, koje tužilja nije dokazala, imajući u vidu navedene zakonske odredbe.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Troškovi postupka predstavljaju sporedno potraživanje zbog čega Vrhovni kasacioni sud nije obrazlagao navode revizije koji se odnose na troškove postupka, jer u tom delu revizija ne bi bila dozvoljena.

Tužilja u revizijskom postupku nije uspela, pa joj ne pripada pravo na troškove revizijskog postupka koje je tražila i opredelila, u smislu člana 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić