Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011 ... 18/2020) i ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene i raspoređena na radnom mestu „...“ u Službi za ... poslove. Navedeno radno mesto je ukinuto Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova tužene od 13.01.2016. godine i poslovi tog radnog mesta su pridodati drugim poslovima sistematizovanim novim pravilnikom u istoj službi. Pored radnog mesta na kome je bila raspoređena tužilja, ukinuta su i neka druga radna mesta, kao i radno mesto „..“ u Službi za ... poslove, ali zaposlena BB, koja je bila raspoređena na tom radnom mestu nije dobila otkaz ugovora o radu, nego je ugovorom o radu od 01.06.2016.godine raspoređena na radno mesto ..., koje je ostalo upražnjeno nakon što je tužena prethodno, sa zaposlenom VV zaključila sporazum o prestanku radnog odnosa 30.05.2016.godine.

Tužilja je ispunjavala uslove za rad na upražnjenom radnom mestu ... jer ima srednji stepen stručne spreme (završena gimnazija). Sa danom 31.05.2016.godine tužena je donela rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji kao višku, pozivom na Program rešavanja viška zaposlenih od 23.03.2016.godine, a u rešenju navela da je potreba za obavljanjem poslova radnog mesta na koje je tužilja bila raspoređena prestala usled organizacionih promena shodno donetom Pravilniku o sistematizaciji od 13.01.2016.godine, a da joj se nije moglo obezbediti obavljanje drugih poslova koji odgovoraju vrsti i stepenu njene stručne spreme. Na dan donošenja ovog rešenja tužena je sa zaposlenom VV zaključila sporazum o prestanku radnog odnosa po njenom ranije podnetom zahtevu, dakle raspolagala upražnjenim radnim mestom za koje je tužilja ispunjavala uslove. Međutim, tužilji je poslodavac otkazao ugovor o radu kao višku, a zaposlenoj BB nije, već je bez primene kriterijuma u odnosu na zaposlene koje su bile u istom položaju (ukinutih radnih mesta, utvrđenih kao višak i ispunjenih uslova za premeštaj na upražnjeno radno mesto), na radu zadržao BB, a tužilji ugovor o radu otkazao kao višku.

Obavezom primene kriterijuma tužena je bila vezana, počev od toga da je tuženoj dostavljena Instrukcija Ministarstva zdravlja u postupku sprovođenja racionalizacije u zdravstvenim ustanovama od 06.01.2016. godine, sa aktom kojim je reprezentativni sindikat u oblasti zdravstva na nivou Republike Srbije predložio kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih nemedicinskih radnika u zdravstvu, da je tužena donela Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova od 13.01.2016. godine i Pravilnik o kriterijumima za utvrđivanje viška zaposlenih nemedicinskih radnika od 15.01.2016.godine, te pozivom na navedene akte donela Program rešavanja viška zaposlenih, kojim je utvrdila kriterijume i mere za zapošljavanje (član 4. i 8. Programa), između ostalih i premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, kao i popunjavanje slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje, poništio kao nezakonito rešenje tužene o otkazu ugovora o radu tužilji od 31.05.2016. godine i obavezao tuženu da tužilju vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara stepenu i vrsti njene stručne spreme, smatrajući da je tužena bila dužna da primeni kriterijume iz člana 4. Programa za rešavanje viška zaposlenih, a u svrhu primene mera propisanih članom 8. istog Programa, a što je u konkretnom slučaju propustila da učini. Naime, tužena je na upražnjeno radno mesto ... na ... odeljenju u Službi za ... poslove rasporedila zaposlenu čije je radno mesto „...“ ukinuto, a nije joj otkazan ugovor o radu, već je aneksom ugovora o radu premeštena na upražnjeno radno mesto, pri čemu tužena nije primenila kriterijume i na osnovu istih utvrdila koga će od više zaposlenih da rasporedi na upražnjeno radno mesto.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje za poništaj osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu i zahtev za vraćanje na rad, nalazeći da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, jer se kriterijumi koje je poslodavac propisao primenjuju samo prilikom smanjenja broja izvršilaca na određenom radnom mestu shodno članu 5. Programa od 23.03.2016. godine i Pravilnika od 15.01.2016. godine, a ne i prilikom odlučivanja koga će od radnika za čijim radom je prestala potreba poslodavac rasporediti na postojeća radna mesta.

Osnovano se revizijom tužilje osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je prvostepenom presudom odlučeno o nezakonitosti osporenog rešenja tužene o otkazu ugovora o radu tužilji. Ovaj sud prihvata kao pravilan zaključak prvostepenog suda da u konkretnom slučaju nisu postojali uslovi za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji.

Odredbom člana 22. stav 2. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ broj 68/15) propisano je da organizacioni oblik koji ima obavezu donošenja programa za rešavanje viška zaposlenih u skladu sa zakonom je dužan da zaposlene iz stava 1. ovog člana za čijim radom prestaje potreba u skladu sa novom organizacijom rada donese i sprovede program rešavanja viška zaposlenih u postupku i na način određen zakonom.

Odredbama čl. 153.-160. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14) regulisan je način rešavanja viška zaposlenih. Prema članu 153. Zakona o radu, poslodavac je dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, a članom 155. propisano je šta program treba da sadrži i ko su donosioci programa. Članom 154. je propisana obaveza poslodavca da se pre donošenja programa obrati reprezentativnom sindikatu radi preduzimanja mera za novo zapošljavanje viška zaposlenih, a članom 156. obaveza sindikata da dostave mišljenja.

Tužena je donela Program rešavanja viška zaposlenih, čijom primenom je tužilji otkazala ugovor o radu kao višku, kao da nije bilo uslova da je rasporedi na drugo radno mesto, a pod neospornim okolnostima da je kao poslodavac raspolagala izjašnjenjem zaposlene na postojećem radnom mestu za koje je tužilja ispunjavala uslove, da joj sporazumno prestane radni odnos, te izostale primene kriterijuma u odnosu na zaposlene u istom položaju koje za premeštaj ispunjavaju uslove. Na upražnjeno radno mesto zaposlene VV sa kojom je radni odnos sporazumno raskinut, tužena je rasporedila BB čije je radno mesto takođe bilo ukinuto, kao i tužiljino. Iz utvrđenog sledi da su tužilja i BB u pogledu radnopravnog statusa kod tužene bile u istoj pravnoj situaciji posle donošenja Pravilnika o sistematizaciji od 13.01.2016. godine i Programa rešavanja viška zaposlenih. Programom su obe bile obuhvaćene i obe su ispunjavale uslove za rad na upražnjenom radnom mestu. Međutim, tužena je na upražnjeno radno mesto rasporedila BB, bez primene kriterijuma iz Pravilnika o kriterijumima za utvrđivanje viška zaposlenih nemedicinskih radnika i Programa rešavanja viška zaposlenih. Opisanim postupanjem tužena je mimo ustanovljene obaveze primene kriterijuma kod otpuštanja zaposlenih kao viška, tužilju lišila mera za zapošljavanje iz člana 8. Programa za rešavanje viška, a drugu zaposlenu identičnog položaja je privilegovala i zadržala na radu.

U situaciji kada je radno mesto na kojem je tužilja bila raspoređena ukinuto, premeštaj zaposlene BB, čije je radno mesto takođe ukinuto na upražnjeno radno mesto „...“ aneksom ugovora o radu od 01.06.2016. godine, dan nakon otkaza ugovora o radu tužilji, predstavlja meru za zapošljavanje. Stoga se osnovano revizijom osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, jer u konkretnom slučaju tužena nije mogla da tužilju koja je ispunjavala uslove za rad na upražnjenom radnom mestu ... jer ima zahtevani stepen stručne spreme (gimnaziju) isključi iz konkurencije za to radno mesto. Merom za zapošljavanje – premeštaj na druge poslove obezbeđuje se nastavak radnog odnosa zaposlenog da bi se izbegle posledice gubitka zaposlenja zbog prestanka potrebe za njegovim radom što i jeste cilj mera za zapošljavanje.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluku o troškovima revizijskog postupka, sadržanu u stavu drugom izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu odredbe člana 165. stav 2., u vezi člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku. Tužilji su priznati troškovi na ime angažovanja punomoćnika - advokata, za sastav revizije u iznosu od 33.000,00 dinara, primenom Advokatske tarife važeće u vreme preduzimanja te parnične radnje („Službeni glasnik RS“, br. 37/2021 od 14.04.2021. godine).

Tuženoj ne pripada naknada troškova postupka jer je spor izgubila, pa je zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka za sastav odgovora na reviziju odbijen kao neosnovan.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić