Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog zasnovala radni odnos na određeno vreme počev od 03.01.2013. godine na poslovima ... . Nakon toga je za iste poslove zaključila još dva ugovora o radu, zaključno sa 24.03.2015. godine. Nakon toga, zaključila je novi ugovor o radu 06.08.2015. godine sa trajanjem do 30.12.2015. godine, nakon toga još dva ugovora o radu na određeno vreme i poslednji ugovor od 19.01.2017. godine do 17.07.2017. godine, u toku čijeg trajanja je tuženi doneo rešenje o prestanku radnog odnosa od 30.06.2017. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da joj je radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme i tuženi obaveže da je vrati na rad.

Prema članu 37. st. 1., 2. i 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05 ... 32/13), radni odnos zasnovan na određeno vreme neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. Pod prekidom se ne smatra prekid rada kraći od 30 dana, a radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je radni odnos zasnovan.

U konkretnom slučaju, ove odredbe primenjuju se na radni odnos na određeno vreme koji je tužilja zasnovala za poslove ... po tri ugovora počev od 03.01.2013. godine do 31.12.2013. godine. Za navedeni period, nisu ispunjeni uslovi za prerastanje radnog odnosa zaključenog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, jer za navedeni period nije protekao rok od 12 meseci u smislu navedene zakonske odredbe.

Odredbom člana 37. st. 2., 3. i 6. sada važećeg Zakona o radu pročisano je da se radni odnos na određeno vreme zasniva na period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca, da se prekid kraći od 30 dana ne smatra prekidom ovog perioda, a smatra se da je radni odnos zasnovan na određeno vreme ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama tog zakona, ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen.

U ovom periodu, tužilja je zaključila ugovor na određeno vreme od 29.04.2014. godine do 24.03.2015. godine, nakon čega je imala prekid radnog odnosa duži od 30 dana, a zatim je počev od 06.08.2015. godine zaključila još tri ugovora o radu na određeno vreme, a tokom četvrtog ugovora zasnovanog 19.01.2017. godine prestao joj je radni odnos otkaznim rešenjem. S obzirom na navedeno, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da od 06.08.2015. godine do 17.07.2017. godine, nije protekao rok od 24 meseca sa prekidima kraćim od 30 dana, pa nije nastupio uslov za prerastanje radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme, u smislu navedenih odredaba člana 37. važećeg Zakona o radu. Iz iznetog proizilazi da tuženi nije u obavezi da tužilju vrati na rad u smislu člana 191. Zakona o radu.

Revizijom tužilje neosnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i navodi da su ispunjeni uslovi za prerastanje u radni odnos na neodređeno vreme, jer ovakav zaključak ne proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić