Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1392/22 od 28.07.2022. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda, tako što je tužena obavezana da isplati tužilji na ime razlike naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, gradski prevoz u ... i ... i međugradsi prevoz na relaciji ...-... za period od decembra 2016. godine zaključno sa oktobrom 2019. Godine iznos od još 29.240,00 dinara u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog iznosa do isplate, na način određen ovim stavom izreke. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 24.139,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, Vrhovni kasacioni sud je našao da nema potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj, imajući u vidu da je revizija dozvoljena kao redovna, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20).

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja ima prebivalište u ..., zaposlena je kod tužene i mesto rada joj je u ... . Udaljenost od kuće do sutobuske stanice u ... je oko 900 metara, a udaljenost od sutobuske stanice u ... do mesta rada je oko 850 metara. Tužilja radi u smenama, radi dopunsku i dodatnu nastavu i ponekad na posao dolazi i subotom. Prilikom dolaska i odlaska sa posla, putuje sopstvenim automobilom, jer ne postoji linijski saobraćaj u terminima u skladu sa njenim radnim vremenom. Tužena je tužilji vršila obračun i isplatu troškove prevoza prema mesečnoj karti koja je u cenovniku ovlašćenog autoprevoznika AD“Severtrans“ Sombor imenovana kao „markica za radnike sa 20% popusta“. Obračun je vršen tako što je mesečni iznos navedene karte podeljen sa brojem radnih dana u mesecu i tako dobijeni iznos pomnožen sa brojem evidentiranih dana dolaska zaposlenog na rad i na taj način je zaposleni dobijao za svaki dan doslaska na rad i odlska sa rada iznos prevozne karte umanjen za 20%. Takođe, tužena je ovako obračunatu naknadu troškova prevoza isplaćivala sa kašnjenjem. Tužilja potražuje razliku od isplaćenog do punog iznosa naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada za gradski prevoz u ... i ... i međugradski prevoz na relaciji ...-..., koja bi joj pripala prema punoj ceni mesečne prevozne karte (bez popusta od 20%), s obzirom da markicu sa popustom nije mogla da kupi, jer škola nije imala zaključen ugovor sa ovlašćenim autoprevoznikom, pa ovaj popust nije ni mogla da koristi. Visina potraživanja, razlika između isplaćene i pripadajuće naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za utuženi period na relacijama ...-lokal, ...-... i ...-lokal, utvrđena je na osnovu nalaza veštaka, koji je imao u vidu broj dolazaka na rad i cenu pojedinačne prevozne karte na svakoj od navedenih relacija (prva varijanta nalaza), zatim cenu pojedinačne karte prema prisustvu zaposlenog na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez popusta za date relacije (druga varijanta), te cenu pojedinačne karte prema prisustvu zaposlenog na radu, a maksimalno do mesečne preplatne karte sa 20% popusta za date relacije (treća varijanta).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan i isti je usvojen primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. st. 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. Po oceni prvostepenog suda, tužilji pripada razlika naknade troškova obračunata primenom cene pojedinačne karte spam prisustva na radu, a maksimalno do mesečne preplatne karte sa 20% popusta za navedene relacije ...-lokal, ...-... i ...-lokal (treća varijanta), zbog čega je prihvatanjem treće varijante veštačenja, tužbeni zahtev za isplatu razlike naknade troškova prevoza usvojen, dok je od dosuđenog do iznosa opredeljenih prema prvoj i drugoj varijanti nalaza, tužbeni zahtev odbijen.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno odlučio o osnovanosti tužbenog zahteva. Pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada je zakonsko pravo zaposlenog i smisao predmetne naknade je da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu. Međutim, po oceni drugostepenog suda prvostepeni sud je prilikom odlučivanja o visini tužbenog zahteva zauzeo pogrešan stav da tužilji pripada razlika naknade troškova prevoza obračunata primenom cene pojedinačne karte spam prisustva na radu, a maksimalno do mesečne preplatne karte sa 20% popusta. Tužilji pripada razlika naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada prema ceni pojedinačne karte i prisutnosti na radu, u visini mesečne pretplatne karte bez umanjenja, kao maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom po osnovu troškova prevoza. Ovo iz razloga što tužena škola nije imala zaključen ugovor o prevozu sa prevoznikom AD“Severtrans“ Sombor ili nekim drugim prevoznikom, a što je neophodno za ostvarenje popusta na mesečnu pretplatnu kartu za radnike, zbog čega je prvostepena presuda delimično preinačena, tako što je tužena obavezana da tužilji na ime razlike naknade troškova prevoza isplati još i razliku između dosuđenih iznosa i iznosa utvrđenih prihvatanjem druge varijante nalaza veštaka.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Članom 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 21/2015), koji je u primeni od 05.03.2015. godine, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Citiranim odredbama Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora, tužilji je kao zaposlenoj kod tužene priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i na odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu. Prema navedenim propisima naknada putnih troškova se vezuje za javni prevoz samo u pogledu utvrđivanja visine te naknade, odnosno maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da naknadi zaposlenom, bez obzira koju vrstu prevoza koju zaposleni korist za dolazak i odlazak sa rada. Opredeljenje zakonodavca da se visina naknade prizna u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza, i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično). Tuženi je u obavezi da isplati tužilji naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, jer je zbog udaljenosti od mesta stanovanja do mesta rada, tužilja imala stvarne i opravdane troškove prevoza, u sitaciji kada tužena škola nije imala sopstveni prevoz. Pravilan obračun naknade troškova prevoza podrazumeva obračun prema cenama karte u javnom saobraćaju i to prema ceni pojedinačne karte spram prisutnosti na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte. U konkretnom slučaju, tužilji su isplaćivani troškovi prevoza za dolazak i odlazak sa rada, ali u iznosu koji je manji od pomenutog obračuna prema cenama karte u javnom saobraćaju ovlašćenog autoprevoznika AD“Severtrans“ Sombor. Suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužilji pripada razlika predmetne naknade prema ceni pojedinačne karte spram prisutnosti na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez popusta za relacije ...-lokal, ...-... i ...- lokal (druga varijanta nalaza), a kod utvrđenog da tužena škola nema potpisan ugovor sa prevoznikom AD“Severtrans“ Sombor ili nekim drugim prevoznikom, a da je za ostvarivanje popusta ne mesečnu pretplatnu kartu ovlašćenog autoprevoznika neophodno da poslodavac i prevoznik imaju zaključen Ugovor o prevozu.

Neosnovani su revizijski navodi da pobijana presuda odstupa od sudske prakse i pravnog stava izraženog u odluci Rev 578/19 od 05.03.2020. godine i da je materijalno pravo pogrešno primenjeno. Ovo iz razloga što se poslodavac koji isplati troškove prevoza prema privilegovanim cenama prevoznika u javnom saobraćaju, oslobađa obaveze po navedenom osnovu, samo ako zaposlenom obezbedi da prevoz koristi pod privilegovanim uslovima, što nije slučaj u konkretnoj pravnoj stvari jer tužena nije imala zaključen ugovor sa prevoznikom, a što je u konkretnom slučaju neophodno za ostvarenje popusta od 20% na mesečnu prevoznu kartu.

Ovaj sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i ostale navode revizije, ali je ocenio da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić