Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2738/20 od 07.10.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. ZPP.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženim u presudama Vrhovnog kasacionog suda na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu od 03.02.2003. godine na radnom mestu ... . Tačkom 6. navedenog ugovora utvrđeno je da tužilac ima pravo na zaradu, na zaradu po osnovu ostvarenih rezultata rada, uvećanu zaradu, naknadu zarade i naknadu troškova i druga primanja u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Tačkom 7. određeno je da se osnovna zarada za tužioca utvrđuje kao proizvod vrednosti jednog časa koeficijenta od 2,55 i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa. Aneksom 1 i 2 ugovora o radu od 24.11.2005. i 18.09.2006. godine utvrđeno je da se navedenim aneksima između ostalog menja tačka 7. osnovnog ugovora o radu, tako što je vrednost jednog radnog časa određena u visini od 50,95 dinara koeficijenta posla 2,70 i prosečnog mesečnog fonda časova od 174 časa, dok je Aneksom 2 ugovora o radu promenjena između ostalog tačka 7. stav 3. koja glasi „osnovna zarada zaposlenog utvrđuje se kao proizvod vrednosti jednog radnog časa rada od 56,00 dinara koeficijenta posla 2,70 i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa što iznosi 26.308,20 dinara. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke od 05.12.2012. godine tužiocu koji je kod tuženog bio zaposlen na radnom mestu ... sve do 30.06.2009. godine kada mu je rešenjem otkazan ugovor o radu u periodu od 01.05.2005. do 30.06.2009. godine tuženi je obračunavao i isplatio zaradu primenom odredaba Zakona o radu, ugovora o radu i Kolektivnog ugovora tuženog. U periodu od 01.05.2005. do 30.06.2009. godine tuženi je tužiocu isplatio naknadu za topli obrok i regres kroz zaradu jer je mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u vrednosti jednog radnog časa koja vrednost je korišćena za obračun osnovne zarade i svih naknada zarada. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke od 27.02.2017. godine utvrđeno je da tužilac za navedeni period potražuje od tuženog za topli obrok 228.084,00 dinara i za regres 100.954,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je za utuženi period u skladu sa opštim aktom kod poslodavca tužiocu kroz vrednost radnog časa za obračun zarade obračunavana i isplaćivana naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Propust poslodavca da u obračun zarade iskaže podatke po svim osnovama ne vodi zaključku da iznosi po ovim osnovima tužiocu nisu i isplaćeni. Zbog toga su odbili tužbeni zahtev za naknadu regresa i toplog obroka.

Osnovano se u reviziji ukazuje da su nižestepene presude donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/2005, 61/2006) propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a prema odredbi člana 105. stav 3. Zakona pod zaradom se smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1 i 4. i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1. ovog zakona. Odredbom člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Navedene odredbe člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. nisu se primenjivale u periodu 19.07.2005. do 01.01.2006. godine („Službeni glasnik RS“ broj 61/05).Članom 121. stav 1. zakona je propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

Vlada Republike Srbije, Sindikat železničara Srbije, Nezavisni sindika železničara Srbije i generalni direktor Javnog železničkog transportnog preduzeća „Beograd“ su 30.11.2002. godine zaključili su Kolektivni ugovor za javno preduzeće „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“ br. 84/2002, 108/2004, 112/2008, 45/2009, 70/2010). Ovim KU poslodavac se nije obavezao da isplati troškove naknade za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor. Aneksom tog ugovora koji se u skladu sa odredbom člana 31. aneksa primenjuje počev od 01.01.2006. godine („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 4/06) je propisano: da se član 57. KU menja i glasi: „da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 2). Odredbom člana 5. st. 1. i 2. Aneksa je utvrđena vrednost jednog radnog časa za period januar-juni i juli-decembar 2006. godine, a stavom 6. ovog člana je utvrđeno da je u vrednost radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedeno na jedan radni čas.

Vrhovni kasacioni sud smatra da konkretizacija prava iz navedene odredbe Aneksa KU (iz 2006. godine) nije izvršena, odnosno da se iz ovako utvrđene vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, ni aneksom, a ni u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Osim toga, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovo radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i na njihovu stručnu spremu. Zbog toga se ne može prihvatiti pravno stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, jer u tom slučaju visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi direktno zavisila od visine koeficijenta za konkretno radno mesto, odnosno bila bi u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što nije pravilno.

Nije bilo uslova za preinačenje nižestepenih presuda jer prvostepeni sud nije ocenio pravilnost obračuna i visinu tražene naknade za topli obrok i regres koju je veštak izneo u nalazu i mišljenju. Imajući u vidu napred navedeno prvostepeni sud će oceniti nalaz i mišljenje veštaka na osnovu člana 8. ZPP, a ukoliko se ukaže za potrebnim izvešće i dopunsko veštačenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja koje su slične primedbama iz revizijske odluke Rev2 2384/2019 od 16.10.2019. godine kojom je revizijski sud po drugi put u ovoj parnici odlučivao po vanrednom pravnom leku, a koje nižestepeni sudovi nisu imali u vidu, kao ni okolnost da je odluka o smenskom radu postala pravnosnažna (potvrđena od strane drugostepenog suda, a revizijskom odlukom je ukinuta samo odluka o zahtevu za topli obrok i regres).

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić