.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 527/2023
24.04.2024. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Jelena Vuković advokat iz ..., protiv tuženog Instituta za onkologiju Vojvodine, Sremski Karlovci, koga zastupa Oliver Zević advokat iz ..., radi naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3109/22 od 15.11.2022. godine, na sednici održanoj 24.04.2024. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3109/22 od 15.11.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3109/22 od 15.11.2022. godine usvojena je žalba tuženog i preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2222/21 od 28.04.2022. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u novčanim iznosima navedenim u izreci, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate i obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 42.738,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, kao i troškove drugostepenog postupka u iznosu od 44.952,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Odlučujući o osporenoj presudi u skladu sa članom 403. stav 2. tačka 2. i članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tuženog sa koeficijentom za obračun plate od 6,83. Tuženi je u spornom periodu od juna 2018. godine do kraja maja 2021. godine isplaćivao tužilji platu u visini minimalne zarade. U obračunskim listama tužiljine plate nisu posebno iskazane naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Posebni kolektivni ugovori za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave važeći u spornom periodu, nisu predviđali pravo zaposlenih na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Njihova visina utvrđena je veštačenjem.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje primenom odredaba člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama i člana 111. Zakona o radu, zaključivši da u minimalnoj zaradi koja je tužilji isplaćivana u spornom periodu nije sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, pa je tužena dužna da te naknade isplati tužilji u iznosima utvrđenim veštačenjem, spram najpovoljnijih kriterijuma u trenutno važećim kolektivnim ugovorima u RS.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev iz razloga što su u koeficijentu za obračun plate sadržane i naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, uz dodatnu argumentaciju da Posebnim kolektivnim ugovorom nije predviđeno ovo pravo zaposlenih.
Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.
Plata, naknade i druga primanja tužilje utvrđuju se i obračunavaju primenom Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ broj 88/17 ... 129/21) i Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama koju je donela Vlada Republike Srbije na osnovu člana 8. navedenog zakona. Odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, pored ostalog, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada Republike Srbije, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika republike i Narodne skupštine (član 3. stav 1.) i da koeficijent koji izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu u sebi sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 4. stav 1. i 2.).
Prema odredbi člana 118. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog za ishranu u toku rada ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.). Odredbom člana 2. stav 2. tog zakona, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno.
Sledstveno izloženom, supsidijerna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih posebnim zakonom nisu uređeni na drugačiji način. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plata sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, to navedena odredba posebnog zakona isključuje primenu člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu. Pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nisu predviđene ni Posebnim kolektivnim ugovorima za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. S obzirom da je tužilji naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate, to joj ne pripada pravo na dodatnu isplatu ovih naknada koju potražuje podnetom tužbom, bez obzira na činjenicu da joj je isplaćivana minimalna zarada.
Iz navedenih razloga, nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Branislav Bosiljković,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
