Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme, na radnom mestu ... . Rešenjem Višeg suda u Negotinu Kpp 2/20 od 23.01.2020. godine tužiocu je određena mera pritvora, pa je tuženi 05.02.2020. godine doneo rešenje kojim se tužilac udaljuje sa rada počev od 22.01.2020. godine. Rešenjem Višeg suda u Negotinu Kpp 2/2020 od 26.02.2020. godine tužiocu je mera pritvora zamenjena merom zabrane napuštanja stana i određeno da ista može trajati najduže do upućivanja osumnjičenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode. Presudom Višeg suda u Negotinu Spk 2/2020 od 23.06.2020. godine, tužilac je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine, u koju mu se ima uračunati i vreme provedeno u pritvoru. Tuženi je rešenjem od 14.12.2020. godine ukinuo rešenje o udaljenju sa rada tužioca od 05.02.2020. godine, te je naloženo zaposlenom da se vrati na rad danom dostavljanja rešenja, uz upozorenje da će mu se ukoliko se ne vrati smatrati da je neopravdano izostao sa posla i otkazaće mu se ugovor o radu. Pobijanim rešenjem tuženog od 28.12.2020. godine tužiocu je prestao radni odnos otkazom ugovora o radu od 26.06.2019. godine zbog neopravdanog izostanka sa rada tri radna dana u toku meseca ili pet radnih dana u toku godine, odnosno zbog nepoštovanja radne discipline, utvrđene članom 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, članom 179. stav 1. tačka 23. Kolektivnog ugovora tuženog od 22.06.2018. godine, članom 13. tačka 23. Pravilnika o radnoj disciplini i ponašanju zaposlenih od 10.12.2019. godine i tačkom 15, ugovora o radu od 26.06.2019. godine.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su primenili materijalno pravo iz odredbe člana 180. Zakona o radu i usvojili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, jer tuženi pre donošenja pobijanog rešenja nije tužiocu dostavio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, niti mu je ostavio rok od 8 dana za pisano izjašnjenje, kao i zbog činjenice da je tužilac bio objektivno sprečen da stupi na rad, da je tuženi imao neposrednih saznanja o merama zabrane napuštanja stana koju je tužiocu izrečena i da je odbijena molba tužioca da odlazi na posao za vreme trajanja mere. Istovremeno su ocenili da nije osnovan tužbeni zahtev tužioca za vrćanje na rad, jer je primenom člana 176. stav 1. tačka 3. Zakona o radu tužiocu prestao radni odnos kod tuženog po sili zakona danom stupanja na izdržavanje zatvorske kazne.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Iz sadržine rešenja kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu proizlazi da je tužiocu radni odnos prestao zbog povrede radne discipline primenom otkaznog razloga iz čl. 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu. Navedno rešenje je poništeno, jer je postupak koji je prethodio donošenju pobijanog rešenja bio nezakonit.

Pravne posledice nezakonitog otkaza regulisane su odredbama člana 191. Zakona o radu kojim je u stavu 1. propisano da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplati pripadajući doprinos za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.

Međutim, odredbom člana 191. stav 7. istog zakona propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali da je poslodavac postupio suprotno odredbama zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, što je situacija u konkretnom slučaju, sud će odbiti zahtev zaposlenog za vraćanje na rad, a na ime naknade štete dosudiće zaposlenom iznos do šest zarada zaposlenog.

Prema članu 176. stav 1. tačka 3. Zakona o radu zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca ako zbog izdržavanja kazne zatvora mora da bude odsutan sa rada u trajanju dužem od šest meseci - danom stupanja na izdržavanje kazne.

Imajući u vidu da je tužilac po pravnosnažnoj presudi Višeg suda u Negotinu Spk 2/2020 od 23.06.2020. godine osuđen na kaznu zatvora u trajanju od tri godine, tj. da je tužilac zbog izdržavanja kazne zatvora morao da bude odsutan sa rada u trajanju dužem od šest meseci, to mu je radni odnos u smislu člana 176. stav 1. tačka 3. Zakona o radu prestao po sili zakona danom stupanja na izdržavanje kazne zatvora – 04.05.2021. godine nezavisno od njegove volje i volje poslodavca. Iako je tuženi kao poslodavac postupio suprotno odredbama zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, zbog čega je rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno, pravilno je odbijen tužbeni zahtev tužioca za vraćanje na rad, jer je postojao osnov za prestanak radnog odnosa.

Suprotno navodima revizije tužilac ne ostvaruje pravo na naknadu štete u smislu člana 191. stav 6. Zakona o radu, jer je ona predviđena kao zamena za reintegraciju u situaciji kada sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, ali u toku postupka poslodavac dokaže da postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe strane u sporu nije moguć, što u konkretnoj situaciji nije slučaj. Nema uslova ni za naknadu štete primenom člana 191. stav 7. Zakona o radu koji se primenjuje u konkretnom slučaju, jer takav zahtev u postupku nije postavljen.

Ostalim navodima revizije tužilac ponavlja navode istaknute u žalbi. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode tužioca koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku je dao jasne i obrazložene razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao izreci.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković