U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Dragane Boljević i Katarine Manojlović Andrić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Saša Filipović, advokat iz ..., protiv tuženog ... „BB“ iz ..., čiji je punomoćnik Tijana Pavićević, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, vraćanja na rad i isplate, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 896/19 od 21.10.2020. godine, na sednici održanoj 15.06.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 896/19 od 21.10.2020. godine, kojom je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2008/17 od 01.11.2018. godine u delu kojim je poništeno rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca i tužilac vraćen na rad kod tuženog.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 896/19 od 21.10.2020. godine, u preostalom delu stava prvog izreke i stavu drugom izreke i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2008/17 od 01.11.2018. godine, u stavu trećem izreke, kojim je odlučeno o naknadi štete, stavu petom izreke, kojim je odlučeno o uplati doprinosa i stavu sedmom izreke, kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka i u ukinutim delovima predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 896/19 od 21.10.2020. godine, u delu stava prvog izreke i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2008/17 od 01.11.2019. godine, u delu stava drugog izreke kojim je odlučeno o vraćanju tužioca na određeno radno mesto – poslove radnika na izradi obuće i u tom delu tužba tužioca se odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

Prvi osnovni sud u Beogradu, presudom P1 2008/17 od 01.11.2018. godine, poništio je kao nezakonito rešenje tuženog broj ... od 05.07.2010. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj ... od 29.01.2002. godine (stav prvi izreke). Obavezao je tuženog da vrati tužioca na poslove radnika na izradi obuće, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav drugi izreke). Obavezao je tuženog da naknadi tužiocu štetu u visini izgubljene zarade i drugih primanja za period od 01.07.2010. godine do 30.06.2013. godine, u određenim novčanim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom (sve bliže određeno u stavu trećem izreke). Odbio je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da naknadi tužiocu štetu na ime neiskorišćenog godišenjeg odmora u visini prosečne zarade za 2009, 2010, 2011. i 2012. godinu u iznosima od po 24.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate (stav četvrti izreke). Obavezao je tuženog da na ime tužioca izvrši uplatu Republičkom fondu PIO, doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 01.01.2009. godine do 30.06.2013. godine, a u skladu sa važećim osnovicama za obračun doprinosa u trenutku isplate, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav peti izreke). Odbacio je kao nedozvoljenu tužbu tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da ga rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima (stav šesti izreke). Obavezao je tuženog da isplati tužiocu na ime troškova parničnog postupka ukupan iznos od 360.750,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (stav sedmi izreke).

Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž1 896/19 od 21.10.2020. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2008/17 od 01.11.2018. godine, u stavu prvom, drugom, trećem, petom i sedmom izreke (stav prvi izreke). Odbio je kao neosnovane zahteve tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u pobijanom delu na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13 - US, 74/13 – US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u konkretnoj situaciji primenjuje na osnovu odredbi člana 506. stav 2. ovog ZPP i utvrdio da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 408. ZPP, izuzev u delu koji se odnosi na vraćanje na rad tužioca na određeno radno mesto.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, na poslovima radnika na izradi obuće (pripreme u obući), poslovi pendiste. Ugovorom o radu od 29.01.2002. godine predviđeno je da tužilac obavlja poslove pripreme obuće u skladu sa opisom poslova i uslovima koji su predviđeni za ovo radno mesto po odredbama opšteg akta o sistematizaciji radnih mesta kod tuženog. Tužilac je radio na izradi obuće u završnoj fazi – izradi donjeg dela obuće za ortopedsku cipelu i sklapanje sa gonjim delom obuće. Dana 25.06.2010. godine, tužiocu je dostavljeno upozorenje, kojim je obavešten da u periodu od 01.06.2010. godine do 21.06.2010. godine imao pet reklamacija od strane korisnika obuće izrađene po njegovim radnim nalozima, koje su se odnosile na propuste i greške u izradi u estetskom i kvalitativnom smislu. Ukazano je da, s obzirom na ukupan broj proizvedenih cipela odeljenju obuće u označenom periodu (74 komada) kod tužioca i njegovih kolega postoji nedopustivo slab radni učinak, koji je prouzrokovao produženje rokova isporuke i zastoj proizvodnje. Tužilac je upozoren na postojanje razloga za otkazivanje ugovora o radu propisanih odredbama člana 179. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu, člana 236. stav 1. tačka 1. i 9. Kolektivnog ugovora tuženog i člana 6. alineja 1, 2. i 3. ugovora o radu od 29.01.2002. godine, koji se odnose na ostvarivanje predviđenih rezultata rada, poštovanja radne i tehnološke discipline, kao i savesnog obavljanja poslova predviđenih opštim aktom. Tužilac se izjasnio na upozorenje, tako što je negirao izvršenje povrede radne obaveze, kao i ugrožavanje radne discipline. Osporenim rešenjem tuženog od 05.07.2010. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu, zbog povrede radne obaveze utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu, kao i zbog nepoštovanja radne discipline, otežavanje procesa rada i poslovanja. U osporenom rešenju je navedeno da, duži period otežava u odeljenju za izradu obuće, proces rada i poslovanja, s obzirom na to da je u periodu od 01.06. do 21.06.2010. godine, na kvalitet i estetski izgled obuće koju je on radio prijavljeno pet reklamacija na osnovu kojih su evidentirane nepravilnosti u izradi obuće (neodgovarajuće veličine, žuljanje u predelu luba, odlepljeni đonovi, zasečena tabanica, nesimetrični kaiševi i slično), što je sve konstatovano u izveštaju direktora proizvodnje od 24.06.2010. godine i ocenjeno da se radi o slabom radnom učinku zaposlenog, s obzirom na zastoj u proizvodnji i učestalost nezadovoljstva i žalbi korisnika. Prema obrazloženju osporenog rešenja tužilac je povredio radnu disciplinu predviđenu ugovorom o radu, koja u članu 6. alineja 1, 2. i 3. sadrži obavezu da zaposleni ostvaruje planirane i predviđene rezultate rada, poštuje radnu i tehnološku disciplinu i savesno obavlja radne zadatke. Ukazano je i na povredu radne obaveze iz Kolektivnog ugovora u članu 236. stav 1. tačka 9, kao što je otežavanje ili onemogućavanje procesa rada i poslovanja. Utvrđeno je i da kod tuženog nije utvrđena pojedinačna, već kolektivna norma, koja nije propisana, već uobičajena i da je izrađena obuća kao gotov proizvod rezultat rada više zaposlenih u proizvodnom procesu. Reklamacije su se odnosile na nedostatke i nepravilnosti u pogledu estetskog izgleda ili kvaliteta obuće. Povodom reklamacija, vršena je popravka i otklanjanje uočenih i prijavljenih nedostataka na obući (tužba je podneta 02.10.2010. godine).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prema oceni ovog suda, pravilno je primenjeno materijalno pravo, kada je poništeno kao nezakonito osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu otkazom ugovora o radu i tužilac vraćen na rad kod tuženog.

U sporu iz radnog odnosa, sud, zakonitost osporenog rešenja ceni sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava, povrede pravila postupka i činjenično stanje iz osporenog rešenja.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu. Odredbom stava 1. tačka 3. ovog člana, ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Odredbom člana 236. stav 1. tačka 1. Kolektivnog ugovora tuženog od 17.03.2009. godine predviđeno je da kao povrede radne obaveze naročito će se imati u vidu neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno ili nemarno izvršavanje radnih obaveza. Odredbom stava 1. tačka 9. ovog člana, ako radi tako da ne onemogućava ili otežava proces rada ili poslovanja.

Odredbom člana 6. stav 1. alineja 1. ugovora o radu od 29.01.2002. godine predviđeno je da, zaposleni ima obavezu da ostvaruje predviđene i planirane rezultate rada, alinejom 2, poštuje radnu i tehnološku disciplinu i alinejom 3, savesno i odgovorno obavlja sve poslove sistematizovane i opisane opštim aktom o sistematizaciji za njegovo radno mesto i poslove koji mu se po posebnom nalogu daju kao radni zadatak od strane poslodavca ili ovlašćenog lica.

Kako je utvrđeno da kod tuženog nije utvrđena pojedinačna, već kolektivna norma koja nije propisana, već uobičajena i da je izrađena obuća kao gotov proizvod rezultat rada više zaposlenih u proizvodnom procesu, imajući u vidu opis poslova tužiočevog radnog mesta, pendiste, koji radi na izradi obuće u završnoj fazi, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da se nedostaci na izrađenoj obući ne mogu isključivo pripisati tužiocu prema sadržini reklamacija, zbog čega je osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu otkazom ugovora o radu pravilno poništeno kao nezakonito.

Kako je utvrđeno da je osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu otkazom ugovora nezakonito, to je i pravilna odluka o vraćanju tužioca na rad kod tuženog, doneta na osnovu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Odredbom člana 191. stav 2. Zakona o radu je propisano da, pored vraćanja na rad, poslodavac je dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Odredbom stava 3. ovog člana da, naknada štete umanjuje se za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada po prestanku radnog odnosa.

Prvostepenom presudom tuženi je obavezan da naknadi tužiocu štetu u visini izgubljene zarade i drugih primanja za period od 01.07.2010. godine do 30.06.2013. godine i na ime tužioca izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO za period od 01.01.2009. godine do 31.06.2013. godine.

U tom delu, osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava (odredba člana 191. stav 3. Zakona o radu), usled čega je i činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, zbog čega su drugostepena i prvostepena presuda u tom delu morale biti ukinute.

Naime, prvostepeni sud je utvrdio na osnovu izveštaja Nacionalne službe zapošljavanja od 17.05.2018. godine da se tužilac nalazio na evidenciji Nacionalne službe zapošljavanja, Filijala za Grad Beogradu u periodu od 04.01.2011. godine do 20.04.2011. godine, od 28.09.2012. godine do 23.10.2013. godine i od 07.05.2014. godine i dalje i da je bio korisnik prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti u periodu od 28.09.2012. godine do 27.09.2013. godine.

Kako proizilazi da tužilac u periodu od 01.07.2010. godine do 30.06.2013. godine, nije sve vreme bio na evidenciji kod Nacionalne službe za zapošljavanje i prvostepenom sudu je 05.04.2013. godine tužilac dostavio potvrdu o visini ostvarene zarade kod „VV“ d.o.o. iz ..., za period od 26.09.2011. godine do 27.09.2012. godine, na šta se osnovano u reviziji ukazuje, to je radi pravilne primene odredbi člana 191. stav 2. i 3. Zakona o radu, prilikom donošenja odluke naknade štete bilo neophodno utvrditi da li je tužilac kao oštećeni umanjio štetu ili mogao umanjiti radom kod drugog poslodavca ili na drugi način posle prestanka radnog odnosa kod tuženog.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će radi pravilne primene materijalnog prava utvrditi da li je i u kom periodu, za koji tužilac potražuje naknadu štete, bio radno angažovan kod drugog poslodavca, kao i visinu ostvarene zarade, te doneti novu, pravilnu i zakonitu odluku. Kako je ukinuta odluka o naknadi štete na ime izgubljene zarade, to je ukinuta i odluka o doprinosima za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, s obzirom na to da se radi o tužbenom zahtevu za koji je od značaja odluka o osnovanosti tužbenog zahteva o naknadi štete na ime izgubljene zarade i drugih primanja, u smislu odredbe člana 191. stav 2. Zakona o radu.

Raspoređivanje zaposlenog na određeno radno mesto je interna stvar poslodavca.

Stoga je od strane nižestepenih sudova prilikom donošenja odluke o vraćanju tužioca na rad kod tuženog i to na poslovima radnika na određenom radnom mestu, na izradi obuće, učinjena bitna povreda odredaba člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, s obzirom na to da je u tom delu odlučeno o tužbenom zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost, zbog čega su u tom delu ukinute drugostepena i prvostepena presuda i odbačena tužba tužioca. Kako su ukinute drugostepena i prvostepena presuda u pogledu tužbenog zahteva za naknadu štete na ime izgubljene zarade i traženih doprinosa, to je ukinuta i odluka o troškovima postupka, s obzirom na to da se predmet u ukinutom delu vraća na ponovno suđenje i da će o troškovima postupka povodom revizije, zajedno sa ostalim troškovima biti odlučeno u konačnoj odluci na osnovu člana 153. i 154. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbi člana 414. stav 1, 416. stav 2, 415. stav 2. i 165. stav 4. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić