Protiv drugostepene presude tužioci su izjavili blagovremenu i dozvoljenu reviziju, kojom presudu pobijaju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 27/11... 18/2020 u daljem tekstu ZPP), i našao da je drugostepena presuda doneta na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što je posledica pogrešne primene materijalnog prava.

Prema činjeničnom stanju koga je utvrdio prvostepeni sud, a drugostepeni sud ga prihvatio za pravilno utvrđeno, tužioci su primljeni u radni odnos na određeno vreme počev od 16.02.2009. godine u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Direkcija policije, Koordinaciona uprava za KiM, PU Gnjilane i raspoređeni na radna mesta policajaca 1. klase, pri čemu su im rešenja data na potpis, a potom oduzeta od strane komandira iz bezbednosnih razloga i zadržana u PU Gnjilane. Tužioci su u spornom periodu zaposleni kod tužene na neodređeno vreme. Obavljali su poslove na području Kosova u civilu, sve do jula 2013. godine, bili su zdravstveno osigurani do 31.12.2013. godine, tužena im je isplaćivala zarade, kao i posebnu novčanu naknadu sve do juna 2013. godine, da bi im kasnije, bez donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa obustavila isplatu zarade. Tužiocima nikad nije raskinut radni odnos. U toku parnice povukli su tužbu u delu tužbenog zahteva za utvrđenje postojanja radnog odnosa. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužena u obavezi da tužiocima naknadi štetu koju su pretrpeli u vidu neisplaćenih zarada, u visini koja je utvrđena na osnovu veštačenja.

Prema razlozima drugostepene presude, drugostepeni sud smatra da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Međutim, protivno utvrđenju prvostepenog suda, zaključuje da u konkretnoj situaciji tužioci, koji su povukli tužbu u delu tužbenog zahteva za utvrđenje da su bili u radnom odnosu kod tuženog počev od 18.02.2009. godine, nisu dokazali da su u spornom periodu za koji potražuju naknadu štete na ime izgubljene zarade bili u radnom odnosu kod tužene. Dalje, zaključuje da tužioci nisu dokazali da su u spornom periodu obavljali rad prema nalogu tužene, štaviše izričito navode da u spornom periodu nisu obavljali rad u korist tužene, a da se obavljanje faktičkog rada kod državnih organa ne može dokazivati putem svedoka. Sa druge strane, plata se ostvaruje na osnovu izvršenog rada. Naknadu štete zbog onemogućavanja rada zaposleni može zahtevati kada je sprečen da vrši rad, odnosno kada se nezakonito isključuje iz procesa rada. Za pravo na naknadu štete prema odredbi člana 164. Zakona o radu i člana 154. stav 2. i 3. ZOO, tužioci nisu dokazali uzročno-posledičnu vezu između nastale štete i radnje tužene, odnosno nisu dokazali razloge koji su ih sprečili da obavljaju radne zadatke u spornom periodu za koji traže naknadu, imajući u vidu da su povukli tužbu u delu utvrđenja njihovog radnog odnosa kod tužene.

Ovi razlozi drugostepenog suda ne mogu se prihvatiti za pravilne.

Pre svega, okolnost da su tužioci u toku parnice povukli tužbu u delu tužbenog zahteva za utvrđenje radnog odnosa kod tužene, bez značaja je kod utvrđenja koje je drugostepeni sud prihvatio za pravilno, da su u spornom periodu tužioci bili zaposleni kod tužene na neodređeno vreme i da im radni odnos nije prestao.

Zatim, razlozi drugostepene odluke, da tužioci nisu dokazali razloge koji su ih sprečili da obavljaju radne zadatke u spornom periodu za koji traže naknadu štete, za sada se ne mogu prihvatiti za pravilne, jer to pretpostavlja da je poslodavac obezbedio tužiocima obavljanje poslova utvrđenih aktom o zasnivanju radnog odnosa, shodno odredbama člana 16. stav 1. tačka 4. Zakona o radu. Međutim, utvrđenje te činjenice je zaostalo. Kada nije utvrđeno da li je poslodavac tužiocima kao zaposlenima obezbedio obavljanje poslova utvrđenih aktom o zasnivanju radnog odnosa, tužiocima se ne može staviti na teret da nisu dokazali razloge koji su ih sprečili da obavljaju radne zadatke u spornom periodu za koji traže naknadu štete.

Prema razlozima drugostepene odluke, tužiocima se stavlja na teret i da nisu dostavili dokaze o preduzetim radnjama za ostvarivanje svojih prava nakon prestanka rada, odnosno nisu dokazali osnov svog potraživanja i odgovornost tužene za isplatu tražene naknade štete na ime izgubljenih zarada u spornom periodu, na osnovu čega drugostepeni sud preinačuje odluku o tužbenom zahtevu tako što tužbeni zahtev odbija kao neosnovan.

Prema Zakonu o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, broj 48/91 i 39/2002), koji se primenjuje na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu po odredbi člana 169. Zakona o policiji, u članu 71. predviđeno je da se radi ostvarivanja svojih prava zaposleni u državnom organu pismeno obraćaju funkcioneru koji rukovodi organom, da zaposleni ima pravo da podnese prigovor i u slučaju kada funkcioner u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva na odluči o pravu na koji se zahtev odnosi, kao što ima pravo prigovora protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama (stav 2. i 5.). Međutim, na osnovu izostanka takvih dokaza, ne može se izvesti zaključak da je nedokazan osnov potraživanja tužilaca za isplatu naknade štete na ime izgubljenih zarada u spornom periodu. Izostanak pravnog puta predviđenog radi ostvarivanja i zaštite prava zaposlenih u državnom organu iz odredbe člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, povlači određene posledice, pre svega na mogućnost podnošenja tužbe nadležnom sudu radi ostvarivanja prava zaposlenog u smislu člana 71. stav 6. navedenog Zakona, ali se ne može izvesti zaključak o nedokazanosti osnova potraživanja tužilaca.

Odredbama člana 154. ZOO, na koju se drugostepeni sud poziva kao opšti osnov odgovornosti za naknadu štete, predviđeno je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, što podrazumeva pretpostavku odgovornosti štetnika, na kome je teret dokazivanja da je šteta nastala bez njegove krivice. Odredbe stava 2. i 3. tog člana tiču se odgovornosti za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, za koju se odgovara bez obzira na krivicu, odnosno odgovornosti bez obzira na krivicu u drugim slučajevima predviđenim zakonom. Izostale su činjenice u drugostepenoj presudi o šteti koja je kod tužilaca nastala od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu u smislu stava 2., odnosno o drugim slučajevima predviđenim zakonom, iz stava 3. navedenog člana na koji se drugostepeni sud poziva. Zbog toga ne proizilazi da su pravilno primenjeni član 154. stav 2. i 3. ZOO za osnov odgovornosti za štetu.

Za pravilnost odluke o tužbenom zahtevu bitna je i okolnost da sadržinu tužbenog zahteva čini i odrednica da se naknada štete zahteva zbog nezakonitog otkaza i prestanka radnog odnosa u predmetnom periodu, što je takođe od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava koja je u donošenju revizijom pobijane presude izostala.

Zbog neraspravljenih činjenica od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava o osnovu odgovornosti tužene za štetu koju su tužioci trpeli izostankom isplate zarada od strane tužene, kao poslodavca, drugostepena presuda je ukinuta po odredbi člana 416. stav 2. ZPP, s obzirom da nije bilo uslova za preinačenje pobijane presude iz navedenih razloga, i predmet je vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić