Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je shodno članu 439. ZPP blagovremeno izjavio reviziju i dopunu revizije, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem generalnog direktora tuženog broj .. od 12.02.2003. godine tužiocu je kao zaposlenom kod tuženog na radnom mestu ..., primenom člana 101. stav 1. tačka 3. Zakona o radu otkazan ugovor o radu broj .. zaključen dana 10.02.2002. godine, u toku trajanja postupka u kome je tužiocu stavljeno na teret da je izvršio povrede radne obaveze zbog kojih mu je otkazan ugovor o radu. U članu 1. rešenja broj .. od 12.02.2003. godine je navedeno da poslodavac otkaz ugovora o radu daje tužiocu zbog neovlašćene posluge poverenog sredstva rada, što čini povredu radne obaveze iz člana 12. stav 1. alineja 6. ugovora o radu. Prema obrazloženju rešenja donetog dana 12.02.2003. godine, po predlogu direktora za pravne poslove tuženog pokrenut je postupak za utvrđenje povrede radne obaveze od strane tužioca, nedozvoljenim korišćenjem službenog vozila dana 28.09.2002. godine i 28.10.2002. godine. Tokom postupka se po pismenom upozorenju poslodavca primljenom dana 06.02.2003. godine zaposleni pisanim putem izjasnio dana 11.02.2003. godine i zatraženo je mišljenje sindikata. Saslušanjem tužioca kao parnične stranke, svedoka i iz sadržine pisanih isprava utvrđeno je da je ugovor o radu broj .. od 10.02.2002. godine tužiocu uručen dana 11.02.2003. godine, posle datog upozorenja na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu zbog učinjene povrede radne obaveze predviđene ugovorom o radu, koja mu je stavljena na teret. Iz istog razloga tužiocu je ugovor o radu od 10.02.2002. godine otkazan sa danom konačnosti osporenog rešenja tuženog od 12.02.2003. godine. Po prestanku radnog odnosa tužilac se nije prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje i nije ostvarivao naknadu po osnovu nezaposlenosti.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da do dana uručenja ugovora o radu 11.02.2003. godine tužilac kao zaposleni nije bio upoznat kojim se povredama radnih obaveza stvaraju uslovi za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca, saglasno čemu nema ni odgovornosti zaposlenog, pa je rešenje o otkazu poništeno kao nezakonito, tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove ... ili na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, te da tužiocu, saglasno izveštaju tuženog o visini zarade koju bi tužilac ostvarivao od prestanka radnog odnosa zaključno sa junom 2005. godine, naknadu štete isplati u iznosu neto zarade od 583.887,91 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pojedinačno označenih mesečnih iznosa do isplate. Za iznos od 266.231,80 dinara, koji čini razliku od usvojene visine potraživanja do bruto zarade, tužbeni zahtev je kao neosnovan odbijen. Prvostepeni sud je tuženog obavezao da Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Beograd uplati doprinose za tužioca za penzijsko i invalidsko osiguranje, na osnovicu neto iznosa potraživanja izgubljene zarade koja mu je dosuđena.

Drugostepeni sud je navedeno činjenično stanje prihvatio kao pravilno utvrđeno i ocenio da je odluka prvostepenog suda o poništaju rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu doneta pravilnom primenom materijalnog prava. Uručenjem ugovora o radu tužiocu dana 11.02.2003. godine, nakon otpočetog postupka otkazivanja ugovora o radu zbog povrede radne obaveze iz septembra i oktobra 2002. godine, tuženi je ne samo postupao protivno načelima savesnosti, poštenja i ravnopravnosti, već po shvatanju drugostepenog suda, manifestovao volju da odustaje od prava na davanje otkaza ugovora o radu u postupku koji je tada bio u toku. Prihvatajući kao pravilnu prvostepenu odluku u pogledu nezakonitosti otkaza ugovora o radu, drugostepeni sud je pobijanu presudu potvrdio i u delu o naloženoj reintegraciji vraćanjem tužioca na rad i u usvajajućem delu obligaciono pravnog potraživanja u visini izgubljene zarade od 17.02.2003. godine zaključno sa junom 2005. godine, dok je zbog prekoračenja tužbenog zahteva odluku o doprinosima ukinuo shodno članu 379. stav 1. ZPP.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je sporno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito i da po njegovom poništaju tužiocu pripadaju prava propisana članom 108. stav 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 70/1..i71/01).

Članom 97. stav 1. tačka 4. Zakona o radu propisano je da radni odnos prestaje otkazom ugovora o radu koji od strane poslodavca shodno članu 101. stav 1. tačka 3. istog zakona može biti dat ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu ugovorom o radu. Iz sadržine citirane materijalnopravne norme sledi da se, ocenom opravdanosti razloga od strane poslodavca, postupak za otkaz ugovora o radu fakultativno može pokrenuti, odnosno da otkaz ne nastupa po samom zakonu i da skrivljena povreda radne obaveze mora biti utvrđena ugovorom o radu.

Tuženi je volju za primenom pravnog instituta otkaza ugovora o radu manifestovao blagovremenim pokretanjem, sprovođenjem i okončanjem postupka otkazivanja tužiocu ugovora o radu u zakonom propisanom obliku (član 104. stav 1. i 3. i član 105. Zakona o radu). Međutim, osnov za otkaz ugovora o radu u konkretnom slučaju bila je citirana odredba člana 101. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, prema kojoj skrivljena povreda radne obaveze, kao otkazni razlog, mora biti utvrđena ugovorom o radu, što znači da zaposleni sa istom mora biti upoznat blagovremeno, odnosno u momentu zaključenja ugovora o radu.

Tužilac je sa tuženim ugovor o radu zaključio dana 10.02.2002. godine, po pokretanju postupka za otkaz, ugovor mu je uručen dana 11.02.2003. godine, a rešenje o otkazu ugovora o radu doneto je dana 12.02.2003. godine. Iz izloženog činjeničnog stanja utvrđenog shodno članu 230. ZPP iz pisanih isprava u spisima, sledi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilac, u momentu zaključenja ugovora i stupanja na rad od strane tuženog kao poslodavca nije bio upoznat sa tim koje povrede radnih obaveza mogu usloviti otkaz ugovora o radu, pa shodno tome nema ni njegove subjektivne odgovornosti (krivice) za nepoštovanje istih.

Poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu za posledicu ima vraćanje tužioca na rad (član 108. stav 1. Zakona o radu) i naknadu štete u visini izgubljene zarade (član 108. stav 2. Zakona o radu), utvrđene na osnovu potvrde dostavljene od strane tuženog s obzirom da shodno članu 108. stav 3. Zakona o radu nije bilo osnova za njeno umanjenje, jer u spornom periodu tužilac nije imao prihode po drugom osnovu.

Revizijski navodi da su nezavisno od neblagovremenog uručenja ugovora o radu zaključenog dana 10.02.2002. godine, tužiocu morale biti poznate povrede radnih obaveza predviđenih Zakonom o radu i posebnim kolektivnim ugovorima tuženog, bez uticaja su na pravilnost pobijane presude, jer je spornim rešenjem tuženog otkaz ugovora o radu tužiocu dat pozivom na član 101. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, odnosno zbog povrede radne obaveze utvrđene ugovorom o radu, tužiocu uručenog nakon povrede koja mu je stavljena na teret i tokom postupka za otkaz ugovora o radu, odnosno dan pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu.

Dokaz o odsustvu verodostojnog tužiočevog svedočanstva o stečenoj stručnoj spremi, neophodnoj za zasnivanje radnog odnosa u svojstvu ..., dostavljen protivno članu 284. u vezi sa članom 220. ZPP uz dopunu revizije, ne dovodi u pitanje primenjene norme materijalnog prava, imajući u vidu da sporno rešenje nije bilo zasnovano na članu 101. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, prema kojoj odredbi poslodavac ugovor o radu može da otkaže ukoliko je utvrđeno da zaposleni nema potrebno znanje i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi.

Shodno članu 161. stav 1. u vezi sa članom 150. stav 1. ZPP zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka odbijen je kao neosnovan drugim stavom izreke ove presude s obzirom da se ne radi o trošku koji je bio potreban za vođenje parnice.

Na osnovu svega izloženog, primenom člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić