Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje V.G. iz Č., ... broj ..., čiji je punomoćnik V.V. iz Č., Ulica ... broj ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Kraljevu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2230/13 od 12.11.2013. godine, u sednici održanoj 22.10.2015. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2230/13 od 12.11.2013. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2230/13 od 12.11.2013. godine i presuda Osnovnog suda u Čačku P1 714/11 od 11.04.2013. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1 714/11 od 11.04.2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime razlike u plati za period od 01.01.2007. godine do 14.01.2011. godine isplati ukupno 438.316,85 dinara i to u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno dosuđene mesečne iznose, a sve bliže određeno u izreci. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužba tužilje prema tuženoj povučena za iznos glavnog duga od 6.893,45 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj na ime naknade troškova postupka isplati 35.521,50 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2230/13 od 12.11.2013. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, u smislu odredbe člana 395. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem R1 199/14 od 04.11.2014. godine ispravljenim rešenjem istog suda R1 199/14 od 27.11.2014. godine, predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2230/13 od 12.11.2013. godine, u smislu člana 395. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je Apelacioni sud u Kragujevcu pravilno zaključio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 395. ZPP, jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, s obzirom da je tužilja uz reviziju dostavila više odluka sudova sa teritorija Republike Srbije u kojima je u istoj pravnoj situaciji odlučeno drugačije nego u pobijanoj odluci, pa je prihvatio odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj i odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Odlučujući o reviziji tužilje u smislu odredbe člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u smislu odredbe člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene i radila je na radnom mestu vaspitača u Okružnom zatvoru u Č.. Rešenjem tužene broj 93-1/2007 od 19.02.2007. godine, tužilji je kao državnom službeniku koja je razvrstana u zvanje savetnika određen koeficijent za obračun i isplatu plate u visini od 2,53 počev od 01.01.2007. godine, a koji je uvećan za 10% po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, tako da tužilji ukupan koeficijent za obračun i isplatu plate iznosi 2.79. Obračun plate tužilji u utuženom periodu je vršen na osnovu Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija („Službeni glasnik RS“ broj 16/07), i to na osnovu člana 7. stav 3. ove Uredbe. Odlukom Ustavnog suda U 63/2007 od 18.11.2010. godine objavljenoj u „Službenom glasniku RS“ broj 1 od 14.01.2011. godine, utvrđeno je da odredba člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija, po kojoj je tužilji uvećan koeficijent za 10%, nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, a tužena je tužilji u utuženom periodu isplatila plate u skladu sa rešenjem od 19.02.2007. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev sa obrazloženjem da su tužilji sve isplate u spornom periodu vršene u skladu sa rešenjem koje je doneto na osnovu propisa važećih u vreme njegovog donošenja, a da odluka Ustavnog suda proizvodi dejstvo od 14.01.2011. godine i da član 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi prestaje za ubuduće, znači od 14.01.2011. godine, te da odluka Ustavnog suda nema retroaktivno dejstvo i da je u smislu člana 61. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, tužilja imala pravo da traži izmenu ranije donetog pojedinačnog akta, a ne da podnosi tužbu sudu za naknadu štete.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano tužilja u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 263. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“ broj 85/05), propisano je da se direktoru Uprave i zaposlenima staž osiguranja može računati u uvećanom trajanju tako da se svakih 12 meseci efektivno provedenih u obavljanju poslova računa najviše 16 meseci staža osiguranja, da se licima iz stava 1. ovog člana koeficijent uvećava srazmerno stepenu uvećanja staža osiguranja do 30%, da visinu koeficijenta za obračun i isplatu plata u Upravi utvrđuje Vlada i da radna mesta na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem sporazumno utvrđuju ministar nadležan za pravosuđe i ministar nadležan za poslove penzijskog i invalidskog osiguranja.

Član 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija („Službeni glasnik RS“ broj 16/07), na osnovu kojeg je uvećanje koeficijenta tužilji bilo 10% umesto 30%, kako je to propisano zakonom, nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, što je utvrđeno odlukom Ustavnog suda. Usled toga, tužilja je na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, podnela tužbu za naknadu štete proisteklu donošenjem neustavne i nezakonite Uredbe, a na osnovu koje je tužilji utvrđen manji koeficijent za obračun plate od onog koji je određen zakonom.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev neosnovan, jer odluke Ustavnog suda kojima je utvrđeno da zakon ili drugi opšti akt, odnosno neka njegova odredba nisu u saglasnosti sa Ustavom ili drugim zakonom nemaju retroaktivno dejstvo, zbog čega je i navedena odluka Ustavnog suda bez uticaja na zahtev tužilje za naknadu štete, u visini manje isplaćene plate za period koji je prethodio objavljivanju odluke Ustavnog suda (14.01.2011. godine).

Naime, odlukom Ustavnog suda konstatuje se da navedena Uredba tužene nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, te da nije u pravnom poretku. Ustavni sud nije doneo odluku o načinu otklanjanja posledica neustavne Uredbe, niti je Vlada Republike Srbije, u okviru svojih ovlašćenja, obezbedila izvršenje odluke Ustavnog suda za sporni period neustavnog i nezakonitog umanjenja koeficijenta za obračun plate tužilji, a tužena je donela odluku kojom je tužilji priznala pravo na uvećani koeficijent samo za period od 14.01.2011. godine, odnosno od donošenja odluke Ustavnog suda pa ubuduće. Donošenjem ovog rešenja tužena je izmenila svoju prethodnu odluku o visini koeficijenta tužilji, donetoj na osnovu nezakonite Uredbe, ali samo za period posle 14.01.2011. godine, čime nije otklonjena šteta koju je tužilja pretrpela u utuženom periodu isplatom manje obračunate zarade zbog nepravilno određenog koeficijenta, što predstavlja nezakonit rad tužene. Saglasno navedenom, predmet tražene pravne zaštite u ovoj pravnoj stvari je naknada štete, što predstavlja građanskopravni spor u smislu člana 1. ZPP. Stoga o zahtevu tužbe jeste nadležan da odlučuje sud opšte nadležanosti.

Imajući u vidu navedeno, kao i da su u konkretnom slučaju uslovi za uvećanje plate zaposlenih u Upravi uređeni Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija (član 263), a Uredba na osnovu koje su doneta rešenja o uvećanju koeficijenta za isplatu plate u periodu pre 14.01.2011. godine, proglašena nezakonitom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je nezakonitim radom tužene (član 172. ZOO), nastupio osnov za naknadu štete tužilji u utuženom periodu, a u visini razlike između isplaćene i pripadajuće zarade.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu drugom izreke rešenja.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja, utvrditi činjenično stanje i uz pravilnu primenu člana 189, 190. i 277. Zakona o obligacionim odnosima, odrediti visinu štete koju je tužilja pretrpela usled nezakonitog rada tužene, te potom doneti novu i zakonitu odluku o tužbenom zahtevu.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.