Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju ne navodeći bliže revizijske razloge.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio da je revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka koji mogu biti razlog za izjavljivanje ovog pravnog leka tužilja se u reviziji ne poziva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu od 01.06.2011. godine na radnom mestu specijalista ... . Na osnovu Aneksa broj 1. ugovora o radu od 27.09.2011. godine izmenjen je ugovor o radu pa je radno mesto tužilje promenjeno- lice odgovorno za ... . Rešenjem tuženog od 02.08.2012. godine tužilja je privremeno, počev od 06.08.2012. godine, udaljena sa rada u trajanju do mesec dana. Tuženi je dana 02.08.2012. godine dostavio tužilji upozorenje da postoji razlog za otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 2. tačka 2. Zakona u radu u vezi člana 34. stav 1. tačka 2. Pravilnika o radu tuženog, jer je u periodu od 20.07.2012. godine do 06.08.2012. godine neopravdano izostala sa posla. Upozorenje je tužilja primila lično 06.08.2012. godine i izjasnila se pismenim izjašnjenjem od 13.08.2012. godine. Rešenjem tuženog od 15.08.2012. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu zbog neopravdanog izostanka sa posla u trajanju od 10 radnih dana, što je povreda radne obaveze propisana opštim aktom - članom 43. stav 1. tačka 2. Pravilnika o radu tuženog. Tužilji je radni odnos prestao 15.08.2012. godine. Prema obrazloženju rešenja tužilja je elektronskim pismom 20.07.2012. godine, obavestila direktora tuženog BB i zamenika direktora VV da je na godišnjem odmoru od 23.07.2012. godine do 06.08.2012. godine, na koji način je bez prethodne konsultacije sa poslodavcem i rešenjem o korišćenju godišnjeg odmora samoinicijativno koristila godišnji odmor. Zaposleni tuženog su koristili godišnji odmor u skladu sa dogovorom sa direktorom tuženog BB, odlazili su na korišćenje godišnjih odmora nakon što bi im ona odobrila, pri čemu tuženi nije izdavao rešenja o korišćenju godišnjeg odmora. U 2011. godini tužilja je koristila godišnji odmor u trajanju od 25 dana, tako što je 29.07.2011. godine obavestila direktora tuženog BB neposredno usmeno da će ići na godišnji odmor počev od ponedeljka 01.08.2011. godine, koja se sa tim složila i rekla joj da ide. Tužilja je na taj način iskoristila godišnji odmor, pri čemu nije dobila rešenje o korišćenju godišnjeg odmora. Za korišćenje godišnjeg odmora tužilja u 2012. godini nije imala odborenje tuženog.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je u konkretnom slučaju ispunjen otkazni razlog, jer je utvrđeno da je tužilja bila neopravdano odsutna sa rada u periodu od 23.07.2012. do 06.08.2012. godine, s obzirom da navedeni mejl, koji je uputila direktoru i zameniku direktora tuženog, nije zahtev za korišćenje godišnjeg odmora, već obaveštenje tužilje da u datom periodu koristi godišnji odmor. Ukoliko bi se mejl prihvatio kao zahtev za korišćenje godišnjeg odmora, taj zahtev nije odobren, ni usmeno ni pismeno, tako da tužilja nije imala pravo da samoinicijativno ode da koristi godišnji odmor u navedenom periodu, a da joj korišćenje godišnjeg odmora nije odobreno, što je učinila, i svesno otišla na godišnji odmor bez odobrenja.

Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo na osnovu koga su odbili tužbeni zahtev na osnovu člana 179. stav 1. tačka 5. u vezi člana 75. Zakona o radu.

U članu 179. stav 1. tačka 5. Zakona o radu propisano je da zaposlenom može prestati radni odnos zbog povrede radne obaveze. U članu 34. stav 1. tačka 2. Pravilnika o radu tuženog, propisana je povreda radne obaveze i neopravdano izostajanje sa posla.

U konkretnom slučaju, za korišćenje godišnjeg odmora tužilja nije imala odobrenje direktora tuženog, a pozivanje u reviziji da je Damjan Pavlov, advokat tuženog bio zadužen za pravna pitanja unutar firme bio je upoznat sa činjenicom tužiljinog korišćenja godišnjeg odmora i dao potvrdan odgovor nije osnovano, s obzirom da on nije zaposlen kod tuženog, već njegova advokatska kancelarija obavlja uslužnu advokatsku delatnost za potrebe tuženog, između ostalog izradu rešenja o korišćenju korišćenju godišnjeg odmora.

Nisu osnovani navodi tužilje u reviziji da tužilja nije imala svest o tome da krši radnu disciplinu, jer je kod tuženog postojao neformalni način poslovanja tako da zaposleni koriste godišnje odmore bez rešenja i bez zakonskih rokova u kojima se ta rešenja mogu doneti, odnosno da nemaju svest o posledici da korišćenje godišnjeg odmora bez rešenja može dovesti do prestanka radnog odnosa. Međutim, direktor tuženog je usmenim putem odobravao korišćenje godišnjeg odmora, a u konkretnom slučaju tužilji korišćenje godišnjeg odmora nije odboreno zbog čega je neopravdano izostala sa rada svojom krivicom duže od dva radna dana uzastopno, kako je predviđeno opštim aktom tuženog.

Sa iznetih razloga, saglasno odrebi člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković