Tužilac je zasnovao tužbu za utvrđenje postojanja radnog odnosa na navodima da je bio zaposlen na poslovima vatrogasca u Policijskoj upravi u Kosovskoj Mitrovici – sedište u Kraljevu počev od 01.03.2009. godine, kada je preuzet u SO Zubin Potok na osnovu Zaključka Vlade. U postupku pred Osnovnim sudom u Kraljevu vodio je parnicu za isplatu zarada za jun 2013. godine, kao i za neisplaćeni dodatak radnicima tuženog i troškove prevoza. Pošto je svim radnicima tuženog 31.12.2013. godine prestao radni odnos i priznato pravo na „posebnu penziju“ po osnovu Uredbe Vlade RS o uslovima za utvrđivanje prava na posebnu penziju zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova na teritoriji AP Kosovo i Metohija, tužilac je podneo tužbu zbog diskriminacije, pred Višim sudom u Kraljevu, u kom postupku mu je dana 26.05.2020. godine podnet dokaz kojim mu se osporava postojanje radnog odnosa.

Prema stanovištu prvostepenog suda, navodi tužbe su nejasni tim pre što na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 policijske snage nisu delovale na području KIM, pa je nejasno kakav je rad mogao tužilac obavljati u Policijskoj upravi u Kosovskoj Mitrovici sa sedištem u Zvečanu. Pored toga, prvostepeni sud zaključuje da, budući da je tužiocu radni odnos prestao 31.12.2013. godine, a da je tužbu radi utvrđivanja postojanja radnog odnosa podneo 14.07.2020. godine, tužba je podneta po proteku roka iz člana 195. Zakona o radu. Dalje, prvostepeni sud obrazlaže da se punomoćnik tužioca, na ročištu održanom dana 10.08.2021. godine u smislu člana 294. stav 2. Zakona o parničnom postupku, izjasnio da ostaje pri podnetoj tužbi, nalazeći da je ista odrediva. Po oceni prvostepenog suda, postoje smetnje daljem vođenju postupka, te je tužbu, primenom člana 294. stav 1. tačka 7. i člana 192. stav 1. u vezi sa članom 98. stav 3. Zakona o parničnom postupku, odbacio kao nepotpunu i nerazumljivu, pozivajući se na okolnost da je pre toga punomoćniku tužioca, u smislu člana 294. stav 2. Zakona o parničnom postupku omogućeno da se izjasni o ishodu postupka.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepeno rešenje sa razloga što prihvata stanovište prvostepenog suda da tužbeni zahtev ne proizlazi logično iz činjeničnih navoda tužbe, što predstavlja smetnju daljem vođenju postupka.

Drugostepeni sud nalazi da su činjenični navodi tužioca nejasni budući da se iz istih ne može zaključiti da li tužilac tvrdi da je bio zaposlen na poslovima vatrogasca u MUP-u počev od 01.03.2009. godine, te da je nakon toga preuzet od strane SO Zubin Potok, ili je u pitanju obrnuta tvrdnja, iz koje bi proisticalo da je sa radnog mesta u SO Zubin Potok preuzet na radno mesto na poslovima vatrogasca u MUP-u tužene, zatim da samo određenje „i dalje“ nije dovoljno za postupanje prvostepenog suda iz koga bi usledilo donošenje jasne i precizne odluke. Posebno, obrazlaže da se blagovremenost tužbe ne može ispitati ukoliko je prethodno tužba tužioca ocenjena kao nejasna i nerazumljiva, te da izreka ožalbene odluke ne ukazuje na to da je tužba odbačena, kao neblagovremena. Nadalje kako je Vojno-tehničkim sporazumom u Kumanovu, potpisanim 09.06.1999. godine predviđeno povlačenje Vojske Jugoslavije i Policije Republike Srbije sa prostora Kosova i Metohije u roku od 11 dana od dana stupanja sporazuma na snagu, smatra da se opravdano dovodi u pitanje logičnost i razumljivost navoda tužbe da je tužilac obavljao poslove kao zaposleni MUP-a na teritoriji PU Kosovska Mitrovica od 01.03.2009. godine, budući da se prema navodima tužbe rad obavljao na području koje je, prema odredbama Kumanovskog sporazuma, bilo van područja delovanja MUP RS. U vezi sa traženom isplatom doprinosa, drugostepeni sud ukazuje na to da tužilac nije naveo osnovicu i period za koji tu isplatu traži, što je protivno čl. 192. stav 1. i čl. 98. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovan je revizijski navod tužioca da se izraženo stanovište nižestepenih sudova o nepotpunoj i nerazumljivoj tužbi ne može prihvatiti.

Osnovano revident ukazuje na to da razlozi dati u drugostepenom rešenju za odbačaj tužbe, suštinski nisu u vezi sa prethodnim ispitivanjem tužbe, već se tiču ocene istinitosti činjeničnih navoda iz tužbe, te potom donošenja materijalnopravnih zaključaka na temelju zaključaka o činjeničnom stanju, a da rasprava o spornim činjenicama nije ni vođena.

Drugostepeni sud nije cenio zaključke prvostepenog suda o neblagovremenosti tužbe, već su razlozi odbačaja isključivo utemeljeni na zaključku da je tužba nejasna i nerazumljiva.

Odredbom člana 195. Zakona o radu propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog, ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Rok za pokretanje spora jeste 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava. Prvostepeni sud se nije pozvao na rešenje kojim bi bilo povređeno pravo zaposlenog – u konkretnom slučaju rešenje kojim bi tužiocu bio otkazan ugovor o radu, ukoliko isto postoji, a ni na momenat saznanja zaposlenog za povredu – konkretno osporavanje postojanja radnog odnosa na koje se ukazuje u navodima tužbe.

Drugostepeni sud staje na stanovište da tužilac nije razjasnio činjenice o načinu obavljanja poslova i svom statusu kod okolnosti da je područje na kom je prema navodima tužbe obavljao rad, bilo područje van delovanja Ministarstva unutrašnjih poslova, sve prema Kumanovskom sporazumu iz 1999. godine. Vrhovni kasacioni sud ukazuje na to da tužilac svakako nije ni mogao da razjasni navedene činjenice, budući da mu je tužba u postupku odbačena.

Kod takvog stanja stvari, proizlazi da nižestepeni sudovi izvode zaključke o bitnim činjenicama o kojima nisu raspravljali.

Sa navedenim u vezi, Vrhovni kasacioni sud ukazuje na to da je odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije propisano, između ostalog, da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama. Navedeno predviđa i Evropska konvencija o ljudskim pravima, u članu 6 – pravo na pravično suđenje. Dalje, prema Zakonu o parničnom postupku, odredbi člana 1. u parničnom postupku se pruža sudska pravna zaštita i za rešavanje sporova nastalih iz radnih odnosa. Prema članu 2. ZPP, stranke imaju pravo na zakonitu, jedanku i pravičnu zaštitu svojih prava, a sud ne može da odbije odlučivanje o zahtevu za koji je nadležan u situaciji kada na osnovu navoda tužbe u njenom ispitivanju pre glavne rasprave, a nakon odgovora na tužbu, oceni da postavljeni tužbeni zahtev ne proizilazi logično iz činjeninih navoda tužbe.

Tužilac je predložio dokaze u prilog svojih navoda i tužbenog zahteva, te se ne može smatrati tužba nepotpunom i nerazumljivom. Tužilac traži utvrđenje postojanja radnog odnosa, a od samog utvrđenja zavisi i pravo tužioca na doprinose za socijalno osiguranje.

Navođenje reči u tužbenom zahtevu „i dalje“ pri čemu je jasno naveden datum od kog se traži utvrđenje postojanja radnog odnosa takođe tužbu ne čini nerazmljivom u smislu člana 294. stav 1. tačka 7. Zakona o parničnom postupku.

Treba imati u vidu da se tužba može odbaciti zbog procesnih nedostataka na koje sudovi u konkretnom slučaju upućuju, u postupku njenog prethodnog ispitivanja, a ne nakon što je tužba dostavljena na odgovor i tuženi se upustio u raspravljanje po istoj, što takođe navedena rešenja nižestepenih sudova čini nezakonitim.

Pri svemu navedenom, nižestepeni sudovi su u obrazloženju procesnih rešenja raspravljali o bitnim činjenicama, te izvodili materijalnopravne zaključke, što samim tim navedena procesna rešenja čini protivnim zakonu.

Na taj način drugostepeno rešenje je zahvaćeno bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 2. Zakona o parničnom postupku. To su razlozi odluke u izreci, donete po odredbama člana 415. stav 1. i člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić