OBAVEZUJE se tuženi „Železnice Srbije“ da na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati svakom od tužilaca iznose od: 33.154,50 dinara za 2014. godinu sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2017. godine i 22.800,50 dinara za prvih osam meseci 2015. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2018. godine, sve do isplate, u roku od 15 dana od dana dostavljanja ove presude.

OBAVEZUJE se tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ da na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za poslednja četiri meseca 2015. godine isplati svakom od tužilaca iznos od 11.400,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2018. godine do isplate, u roku od 15 dana od dana dostavljanja ove presude.

ODBIJA se tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obavežu tuženi: „Infrastruktura železnice Srbije“ da, solidarno sa tuženim „Železnice Srbije“, naknade tužiocima troškove za ishranu u toku rada za period od 01.03.2014. do 31.08.2015. godine i regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2014. godinu i prvih osam meseci 2015. godine, kao i „Železnice Srbije“ da, solidarno sa tuženim „Infrastruktura železnice Srbije“, isplati tužiocima regres za korišćenje godišnjeg odmora za posednja četiri meseca 2015. godine, sve sa zakonskom zateznom kamatom, kao neosnovan.

2) ODBIJA se revizija tužilaca izjavljena protiv rešenja o odbačaju žalbe tužilaca protiv prvostepene presude sadržanog u stavu sedmom presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3129/21 od 01.10.2021. godine.

3) OBAVEZUJU se tuženi da naknade tužiocima troškove celog postupka i to tuženi „Železnice Srbije“ u iznosu od 571.332,00 dinara a tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ u iznosu od 11.660,00 dinara, oba sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, u roku od osam dana od dana dostavljanja ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 4/21 od 16.04.2021. godine usvojen je tužbeni zahtev za naknadu troškova za ishranu u toku rada za period od 01.03.2014. do 31.08.2015. godine i regres za korišćenje godišnjeg za 2014. i 2015. godinu, tako što su oba tužena obavezana da isplate tužiocima ukupne iznose od: 108.938,74 dinara AA (stav prvi izreke), 118.613,70 dinara BB (stav treći izreke) i 112.786,47 dinara VV (stav peti izreke) na ime naknade troškova za ishranu u toku rada, a na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora iznose od po: 33.154,50 dinara za 2014. i 34.200,75 dinara za 2015. godinu tužiocima: AA (stav drugi izreke), BB (stav četvrti izreke) i VV (stav šesti izreke), svaki od dosuđenih iznosa u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od 15. u mesecu za prethodni mesec do isplate, kako je navedeno u označenim stavovima izreke. Stavom sedmim izreke obavezani su tuženi da isplate tužiocima solidarno iznos od 366.992,00 dinara na ime troškova postupka sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3129/21 od 01.10.2021. godine, preinačena je prvostepena presuda tako što su odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca (stav prvi izreke) i zahtev za naknadu troškova postupka (stav drugi izreke), a tužioci obavezani da naknade troškove parničnog postupka tuženom „Železnice Srbije“ u iznosima od: od 13.326,00 dinara AA, 13.519,00 dinara BB i 13.403,00 dinara VV, a tuženom „Infrastruktura železnice Srbije“ 69.448,00 dinara (stav treći izreke) i isti iznos tom tuženom i na ime troškove žalbenog postupka (stav četvrti izreke), dok su odbijeni zahtevi za naknadu troškova žalbenog postupka, kako tužilaca (stav peti izreke), tako i tuženog „Železnice Srbije“ (stav šesti izreke). Stavom sedmim izreke odbačena je kao nedozvoljena žalba tužilaca.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 404. (posebna revizija) Zakona o parničnom postupku.

O reviziji tužilaca nije odlučivano kao o posebnoj, na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23 – u daljem tekstu: ZPP), jer je članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, što je učinjeno u konkretnom slučaju, te je izjavljena revizija dozvoljena.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredaba člana 408. u vezi s čl. 403. stav 2. tačka 2. i 420. ZPP i utvrdio da je revizija tužilaca delimično neosnovana a delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su do 31.08.2015. godine bili zaposleni kod tuženog „Železnice Srbije“, a od 01.09.2015. godine su u radnom odnosu kod tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“. Prema zaključenim aneksima ugovora o radu, tužioci imaju pravo na zaradu i druga primanja iz radnog odnosa u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. U spornom periodu na snazi je najpre bio Kolektivni ugovor tuženog „Železnice Srbije“ od 30.11.2002. godine, sa aneksom od 26.07.2006. godine, a zatim i Kolektivni ugovor (''Službeni glasnik Železnice Srbije'' 4/15) koji je donet 24.03.2015. godine i primenjuje se i na zaposlene koje je drugotuženi preuzeo nakon statusne promene. Navedenim kolektivnim ugovorima nije propisano, kao ni drugim aktima tuženih, da se naknada troškova za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor posebno iskazuju u nominalnom iznosu. Obračunske liste ne sadrže podatke iz kojih bi se moglo zaključiti da je u vrednosti jednog radnog časa sadržan i iznos troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

S obzirom da ni aneks Kolektivnog ugovora iz 2006. godine, ni Kolektivni ugovor od 2015. godine ne sadrže konkretnu regulativu koja bi bila utvrđena visina predmetnih naknada, visina tih naknada utvrđena je veštačenjem u neto iznosima u dve varijante - jednoj, prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, broj 50/08, 104/08-aneks I i 8/09-aneks II), koji je važio do 17.05.2011. godine (prema kome su troškovi za ishranu u toku rada iznosili 15% prosečne mesečne neto zarade, a regres 75% prosečne mesečne neto zarade prema poslednjem objavljenom podatku) i drugoj, prema parametrima iz Kolektivnog ugovora za JŽTP „Beograd“ („Službeni glasnik RS“, br. 37/95, 42/99, 7/00), odnosno Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 34/94, 22/97, 21/98) koji je bio u primeni do 2000. godine (prema kome su troškovi za ishranu u toku rada iznosili 25% prosečne mesečne neto zarade, a regres jednu prosečnu mesečnu neto zaradu po zaposlenom u privredi Republike, prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike).

U ranijem toku postupka tužioci su tužbene zahteve postavili u višim iznosima, ali je prvostepeni sud, presudom od 04.11.2019. godine, njihove tužbene zahteve usvojio u nižim iznosima, s tim što je presuda u usvajajućem delu, po žalbi tuženih, bila ukinuta drugostepenom presudom od 10.12.2020. godine. U preostalom delu, za iznose preko dosuđenih, tužbeni zahtev je bio odbijen, a kako tužioci nisu izjavili žalbu protiv te presude presuda od 04.11.2019. godine je u tom delu postala pravnosnažna.

U daljem toku postupka tužioci nisu preinačili tužbu povećanjem tužbenog zahteva, već je o njihovim tužbenim zahtevima koji su ostali opredeljeni u nižim iznosima, prvostepeni sud odlučio presudom od 16.04.2021. godine, tako što ih je usvojio. Prvostepeni sud je zaključio da tuženi nisu dokazali da je bila doneta odluka kojom bi bila regulisana visina naknade troškova ishrane za period od 01.03.2014. do 31.08.2015. godine i regres za 2014. i 2015. godinu, niti su te naknade bile iskazane na platnim (obračunskim) listama u linearnom iznosu u skladu sa Zakonom o radu, te da stoga tuženi nisu dokazali da su tužiocima naknađeni predmetni troškovi.

Odlučujući o žalbi tuženih, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbene zahteve s pozivom na odredbu člana 118. Zakona o radu. Po stanovištu tog suda, pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, koje je propisano navedenom zakonskom odredbom, zaposleni ostvaruje u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, a propust poslodavca da u obračunu zarade iskaže podatke o visini predmetnih troškova ne vodi zaključku da ti troškovi nisu naknađeni u skladu sa opštim aktima i ugovorom o radu, pri čemu se Opšti kolektivni ugovor i kolektivni ugovori iz 1995. i 2000. godine, ne mogu primeniti u ovom slučaju, s obzirom na to da nijedan nije na pravnoj snazi u utuženom periodu. Zaključivši da tužioci nemaju pravni interes da pobijaju žalbom presudu kojom je njihov tužbeni zahtev usvojen u celosti, drugostepeni sud je odbacio žalbu tužilaca kao nedozvoljenu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, tužioci neosnovano pobijaju revizijom drugostepeno rešenje o odbačaju njihove žalbe protiv prvostepene presude.

Drugostepeni sud je pravilno postupio kada je žalbu tužilaca odbacio kao nedozvoljenu, prethodno zaključivši da tužioci nemaju pravni interes za izjavljivanje žalbe protiv presude kojom su u celosti usvojeni njihovi preostali tužbeni zahtevi.

S obzirom na izloženo, odlučeno je kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. u vezi s članom 420. ZPP.

U preostalom delu su delimično osnovani navodi revizije tužilaca kojima se ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05) propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom (član 118), a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 61/05, koji se primenjuje od 01.01.2006. godine) i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. stav 1. tačke 5. i 6), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene (član 121). Poslodavcu je od 01.01.2006. godine ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade ugovori manji ili veći iznos naknade troškova za topli obrok i regres od onog koji je određen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina tih naknada.

Vlada Republike Srbije, Sindikat železničara Srbije, Nezavisni sindikat železničara Srbije i generalni direktor Javnog železničkog transportnog preduzeća „Beograd“ su 30.11.2002. godine zaključili Kolektivni ugovor za javno preduzeće „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“ br. 84/02, 108/04, 112/08, 45/09, 70/10), kojim se poslodavac nije obavezao da isplati troškove naknade za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor. Aneksom tog ugovora koji se u skladu sa odredbom člana 31. aneksa primenjuje počev od 01.01.2006. godine („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 4/06) je propisano: da se član 57. KU menja i glasi: „da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 2). Odredbom člana 5. st. 1. i 2. Aneksa je utvrđena vrednost jednog radnog časa za period januar-juni i juli-decembar 2006. godine, a stavom 6. ovog člana je utvrđeno da je u vrednost radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedeno na jedan radni čas. Kolektivnim ugovor za „Železnice Srbije“ a.d. („Službeni glasnik RS“, broj 4 od 24.03.2015. godine), čije se odredbe o obračunu i isplati zarade, naknade zarade i ostalih primanja zaposlenih primenjuju od 01.02.2015. godine, je takođe propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmor (član 57).

Vrhovni sud smatra da prava iz citiranih odredaba navedenih kolektivnih ugovora nisu konkretizovana, odnosno da se iz ovako propisane vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, a ni u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Osim toga, iznosi naknada za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora moraju biti određeni linearno, u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovo radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i na njihovu stručnu spremu, što znači da ovi troškovi moraju biti naknađeni svim zaposlenima u istom iznosu. Zbog toga se ne može prihvatiti pravno stanovište drugostepenog suda da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, jer u tom slučaju visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi direktno zavisila od visine koeficijenta za konkretno radno mesto, odnosno bila bi u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što nije pravilno. Uz to, u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu akt kojim je određena visina traženih naknada, niti su iznos naknada troškova za ishranu u toku rada i regres nominalno iskazali u platnim listama tužilaca, sve suprotno svojim dužnostima propisanim Zakonom o radu. Iz navedenog proizlazi zaključak da akt o iznosu ovih naknada nije ni donet i da su u pogledu isplate navedenih naknada za sporni period zakonske odredbe primenjivane na štetu tužilaca.

Navedene okolnosti ne isključuju pak pravo tužilaca na isplatu traženih naknada. Pošto kolektivnim ugovorom koji se primenjivao u spornom periodu kod tuženog nije izvršena konkretizacija prava u pogledu određivanja iznosa naknade predmetnih troškova, visina ovih naknada ima se odrediti prema kriterijumima iz ranijeg kolektivnog ugovora koji je sadržao mehanizam za konkretizaciju ovog prava, upravo kako je to smatrao i prvostepeni sud.

Međutim, prvostepeni sud je pogrešno zaključio da su oba tužena odgovorna da tužiocima isplate celokupne tražene iznose. Ovo stoga što se potraživanja tužilaca odnose na period pre 01.09.2015. godine, odnosno pre nego što je kod tuženog „Železnice Srbije“ (koji i sad posluje kao aktivno privredno društvo) došlo do statusne promene izdvajanje uz osnivanje novog društva kojom su, pored tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“, osnovana su još dva nova privredna društva (Akcionarsko društvo za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ i Akcionarsko društvo za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“). Reč je o statusnoj promeni propisanoj članom 489. stav 1. tačka 1. i stav 2. Zakona o privrednim društvima, čija se specifičnost ogleda u tome što privredno društvo koje prolazi kroz statusnu promenu - društvo prenosilac (u konkretnom slučaju tuženi „Železnice Srbije“) nastavlja da postoji, s tim da deo svoje imovine i obaveza prenosi na novoosnovana društva (društva sticaoce), što je u konkretnom slučaju tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“. U slučaju takve statusne promene na društvo sticaoca prelaze samo one obaveze društva prenosioca za koje je to određeno ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele. Društvo sticalac solidarno odgovara sa društvom prenosiocem, koje i dalje postoji, za obaveze koje su po navedenom statusnom dokumentu ostale na strani društva prenosioca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koju je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno (član 505. stav 1. tačka 2. istog zakona). Privredna društva - učesnici statusne promene zaključili su 24.06.2016. godine Protokol o usvajanju informacije o sprovedenom postupku statusne promene privrednog društva „Železnice Srbije“, kojim je prihvaćeno početno stanje u poslovnim knjigama učesnika na dan 10.08.2015. godine, prema kome u početno stanje u poslovnim knjigama tuženog „Infrastrukture železnice Srbije“ nije preneta obaveza isplate naknada troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora koje se isplaćuju na teret poslodavca, već je ta obaveza preneta u početno stanje bilansa tuženog „Železnice Srbije“ posle izdvajanja.

Na osnovu izloženog sledi da je jedino tuženi „Železnice Srbije“ odgovoran za isplatu traženih iznosa naknade troškova za ishranu u toku rada za period pre 01.09.2015. godine i za regres za 2014. i prvih osam meseci 2015. godine. U tom pogledu nema osnova za solidarnu odgovornost tuženog „Infrastruktura železnice Srbije“, koji je počeo da posluje tek od 01.09.2015. godine, pa nije pasivno legitimisan po zahtevu tužilaca za naknadu troškova iz radnog odnosa do tog momenta. Taj tuženi odgovara tužiocima samo za period posle 01.09.2015. godine, pa je stoga u konkretnom slučaju dužan da naknadi tužiocima samo srazmeran deo regresa za korišćenje godišnjeg odmora i to za poslednja četiri meseca 2015. godine.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je preinačio presudu drugostepenog suda kao u prvom stavu izreke, primenom člana 416. stav 1. ZPP. Odluka o troškovima revizijskog postupka iz trećeg stava izreke doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi s čl. 153. stav 2. i 154. ZPP i Taksene i Tarife o nagradama i naknadama troškova advokata, s obzirom na pretežan uspeh tužilaca u sporu, imajući u vidu da su postupci po zasebnim tužbama tužilaca naknadno spojeni, u granicama postavljenog zahteva. Tuženi su obavezani da saglasno udelu u obavezi da naknade tužiocima troškove postupka, plate tužiocima 571.332,00 dinara - tuženi „Železnice Srbije“, odnosno 11.660,00 dinara - tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“, i to za sastav tužbi i po jednog podneska po 6.000,00 dinara, za sastav žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, za zastupanje na ročištima po 7.500,00 dinara, za veštačenje 30.000,00 dinara, kao i za sudske takse za tužbe, prvostepenu presudu, žalbu, drugostepenu presudu, reviziju i presudu po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić