U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u radnom sporu tužioca M.M. iz V.H., koga zastupa punomoćnik S.P., advokat iz V.H., protiv tužene I. d.o.o. iz N.B., koju zastupa punomoćnik I.V., advokat iz B., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i utvrđenja postojanja radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu 19 Gž1. 3506/14 od 05.12.2014. godine, u sednici održanoj 25.11.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu 19 Gž1. 3506/14 od 05.12.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Surdulici-Sudska jedinica u Vladičinom Hanu II-10 P1. 19/14 od 16.06.2014. godine. Tom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog od 13.02.2013. godine o otkazu ugovora o radu i da se utvrdi da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 19.03.2012. godine, kao i da se tuženom naloži da tužioca reintegriše u proces rada. Tužilac je obavezan da tuženom na ime troškova spora isplati 190.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Između stranaka je zaključeno više ugovora o radu na određeno vreme počev od 14.03.2011. do 13.03.2012. godine u ukupnom trajanju od 11 meseci. Po tim ugovorima tužilac je zasnovao radni odnos na poslovima prodavac – kasir u prodajnom objektu tuženika u V.H.. Dana 14.03.2012. godine tužilac je zaključio ugovor o radu na određeno vreme za period od dva meseca sa firmom T. kadrovske usluge d.o.o. B. na istim poslovima po osnovu ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji između tuženog i tog preduzeća. Po isteku tog ugovora o radu tuženi je sa tužiocem zaključio više novih ugovora o radu na određeno vreme u periodu od 14.05.2012. do 13.02.2013. godine u ukupnom trajanju od osam meseci. Po isteku vremena iz ugovora tužiocu je otkazan ugovor o radu.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev radi otkaza ugovora o radu i kada je, takođe, odbijen tužbeni zahtev radi utvrđenja da je radni odnos tužioca zasnovan na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme.

Tužilac je kod tuženog počev od 2011. godine zaključio više sukcesivnih ugovora čije ukupno trajanje nije bilo duže od jedne godine (član 37. Zakona o radu). Po prestanku tih ugovora tužilac je zaključio ugovor kod drugog poslodavca na period od dva meseca radi zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme i ostvarivao je prava i obaveze kod tog poslodavca (rad i isplata zarade). Posle toga je ponovo zaključio ugovor o radu na određeno vreme sa tuženim čije je ukupno trajanje takođe manje od jedne godine.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac kod tuženog poslodavca imao prekid rada duži od 30 dana, pa se vreme provedeno u režimu rada na određeno vreme u toku 2011. i 2012. godine ne može sabirati sa vremenom koje je tužilac proveo u istom režimu kod tuženog u periodu 2012-2013. godina. Otkaz ugovora o radu je zakonit jer je dat po isteku roka za koji je zasnovan (član 175. stav 1. tačka 1. Zakona o radu). Radni odnos zasnovan na određeno vreme u prvom periodu ne može da preraste u radni odnos na neodređeno vreme po članu 37. stav 4. Zakona o radu koji je važio u spornom periodu jer zaposleni nije nastavio da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos kod istog poslodavca.

Imajući u vidu izloženo, neosnovani su revizijski navodi kojima se ističe da je u postupku pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog navodne zloupotrebe prava od strane tuženog. Sud ne može da ispituje celishodnost statusnih promena i celishodnost zaključenja ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji. Sama činjenica da je tužilac u stvarnosti faktički obavljao iste poslove kod oba poslodavca nije od značaja za prerastanje radnog odnosa jer poslodavci nisu isti. Tužilac nije u toku postupka dokazao da postoji zloupotreba prava od strane tuženog (da je pravo vršeno protivno cilju zbog koga je ustanovljeno).

Dostavljanje radne knjižice nema značaja za otkaz ugovora, niti za prerastanje radnog odnosa, pa su irelevantni revizijski navodi u kojima se ističe da je dostavljanje rešenja o prestanku i radne knjižice vršeno suprotno pravilima dostavljanju (na adresu maloprodajnog objekta umesto na adresu tužioca) jer je tužba blagovremena. Zato su eventualne greške u pogledu dostavljanja bez uticaja za presuđenje ove parnice.

Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.