Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5430/23 od 14.12.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovna žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 106/22 od 24.10.2023. godine u stavu prvom izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke i odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada i neisplaćene naknade za vreme korišćenja godišnjeg odmora za period od 01.10.2019. godine do 26.01.2023. godine, isplati novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom bliže označene u sadržaju navedenih stavova, kao i da za tužioca na ove iznose uplati nadležnom Republičkom fondu za PIO zaposlenih doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude i odbijen zahtev tužioca za isplatu troškova postupka u iznosu od 107.385,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja izvršnosti do isplate i određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11...10/23) i našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, poslove svog radnog mesta u utuženom periodu obavljao je svaki drugi dan u vremenu od 07 do 19 časova, odnosno svaki drugi dan je radio po 12 časova. Organizacija rada kod tuženog je takva da tužilac menja drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan radi od 07 do 19 časova, a drugi dan mu je pauza i tako se ciklus redovno ponavlja. Tuženi prilikom obračuna i isplate zarade tužiocu, istu nije uvećavao po osnovu smenskog rada za 8,9%, u smislu odredbe člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije. Visina potraživanja opredeljena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac radeći po napred opisanom modelu ostvario smenski rad i usvojio je tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po tom osnovu, sa pripadajućim doprinosima, kao i tužbeni zahtev za isplatu na ime naknade štete zbog manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora, jer u istu prilikom obračuna nije bila uključena i uvećana zarada po osnovu smenskog rada. Međutim, po oceni drugostepenog suda, rad tužioca nije smenski rad, zbog čega on nema pravo na isplatu uvećane zarade po tom osnovu, niti mu je pričinjena šteta prilikom obračuna naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora u spornom periodu, zbog čega je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev.

Vrhovni sud je našao da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 108. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05, ...75/14) propisano je da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 15/15), propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Direktivom EU 2003/88/EC smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja koji može biti neprekidan ili sa prekidima (kontinuiran ili diskontinuiran).

Iz navedenog proizlazi da kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu onda se radi o smenskom radu, a ne o preraspodeli radnog vremena. Između smenskog rada i preraspodele radnog vremena postoje suštinske razlike i smenski rad postoji uvek kada se rad zaposlenog odvija prema postojećem rasporedu, pa i po principu 12/36, jer ovakav raspored rada nije bio privremen (zbog izvršavanja određenog posla u utvrđenim rokovima, sezonskih poslova, povećanog obima posla i sl.), već naprotiv zaposleni su radili na ovaj ustaljeni način uvek, a što je upravo karakteristika rada koji se obavlja u smeni. Po oceni Vrhovnog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu.

Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac, u smislu odredbe člana 108. stav 3. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, ima pravo na uvećanu zradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, kao i pravo na novčanu naknadu za vreme korišćenja godišnjeg odmora u smislu odredbe člana 114. stav 1. Zakona o radu, u utuženom periodu, a pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog da za tužioca izvrši i uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati navedene naknade, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Kako tuženi nije uspeo u postupku odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka.

Tužilac je uspeo u revizijskom postupku, pa su mu, na osnovu člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. ZPP, dosuđeni troškovi u visini od 99.620,00 dinara, prema opredeljenom zahtevu i obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata od 27.000,00 dinara na osnovu važeće AT i troškove sudskih taksi na reviziju u iznosu od 29.050,00 dinara i odluku o reviziji u iznosu od 43.570,00 dinara po TT.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković