Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ružica Lekić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde – Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 836/22 od 17.06.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 13.09.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 836/22 od 17.06.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 5465/21 od 29.09.2021. godine, ispravljenom pravnosžanim rešenjem istog suda P1 5465/21 od 29.11.2021. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike u neto zaradi sa koeficijentom 30% i isplaćene neto zarade sa koeficijentom 10% za period od 01.01.2007. godine do 13.01.2011. godine, isplati opredeljene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti pa do isplate, u visini i od datuma bliže označenih u sadržini tog stava. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu uplati razliku doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 01.01.2007. godine do 13.01.2011. godine, na iznose razlike u zaradi između zarade sa koeficijentom 30% i isplaćene zarade da koeficijentom 10%. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 216.160,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 836/22 od 17.06.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 5465/21 od 29.09.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 5465/21 od 29.11.2021. godine u stavu prvom i drugom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime razlike u neto zaradi sa koeficijentom 30% i isplaćene neto zarade sa koeficijentom 10% za period od 01.01.2007. godine do 31.01.2011. godine, isplati iznose bliže označene u tom stavu, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti pojedinačnih iznosa, pa do konačne isplate, kao ida se obaveže tuženi da tužiocu Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje uplati razliku doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za naznačeni period, a na iznose razlike u zaradi između zarade sa koeficijentom 30% i isplaćene zarade da koeficijentom 10%, kao nesnovan. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka, a obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara i to na ime sastava žalbe, u roku od 15 dana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena bitna povreda postupka na koju tužilac u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog počev od 01.01.2007. godine. Bio je raspoređen na radnom mestu – ..., koje je razvrstano u zvanje savetnika. Rešenjem tuženog broj ... od 19.02.2007. godine, tužiocu je određena osma platna grupa, prvi platni razred sa koeficijentom u visini od 2,53 koji je uvećan za 10% po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem i to sa stepenom uvećanja 12/16, tako da je ukupan koeficijent iznosio 2,78. Počev od 25.06.2010. godine, tužilac je raspoređen na radno mesto ... u odeljenju za ... u sedištu uprave za izvršenje krivičnih sankcija u zvanju samostalnog savetnika, a rešenjem tuženog broj ... od 23.09.2010. godine određena mu je sedma platna grupa, prvi platni razred, sa koeficijentom u visini od 3,16, koji je uvećan za 10% po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, tako da je ukupan koeficijent iznosio 3,47. Ovo uvećnje koeficijenta od 10% bila su predviđena odredbom člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zatvorskih sankcija. Odlukom Ustavnog suda 1U 63/03 od 18.11.2010. godine (objavljenoj u „Službenom glasniku RS“ broj 1/11 od 14.01.2011. godine) utvrđeno je da odredba člana 7. stav 3. navedene Uredbe nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Nakon donošenja navedene odluke Ustavnog suda tuženi je odredio tužiocu koeficijent u visini od 3,16 počev od 14.01.2011. godine, koji se uvećava za 30% po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem 12/16, tako da ukupan koeficijent iznosi 4,11. Prema izveštaju tuženog visina razlike u neto plati tužioca za period od 01.01.2007. godine do 13.01.2011. godine između neto zarade sa koeficijentom 30% i isplaćene neto zarade sa koeficijentom 10% za sporni period iznosi 418.456,88 dinara. Rešenjem Upravnog suda Up1 1356/17 (2011) od 03.03.2017. godine, odbačena je tužba tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je rešenje Ministarstva pravde Republike Srbije, Uprave za izvršenje zatvorskih sankcija broj ... od 23.09.2010. godine u tački dva izreke odlukom kojom je koeficijent uvećan za 10%, ništavo. Navedeno rešenje je potvrđeno rešenjem Upravnog suda, Odeljenje u Kragujevcu Uv 84/17 od 29.08.2017. godine i prigovor tužioca odbijen kao neosnovan.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan. Ovo iz razloga što se tužbeni zahtev tužioca zasniva na naknadi štete koja je proistekla donošenjem neustavne i nezakonite uredbe na osnovu koje je tužiocu utvrđen manji koeficijent za obračun plate od onog koji je utvrđen zakonom. Zbog toga tužilac ima pravo da redovnom sudu podnese zahtev za naknadu štete, a o čemu odlučuje redovni sud opšte nadležnosti u smislu odredbe člana 1. Zakona parničnom postupku. Podnošenje takve tužbe nije uslovljeno prethodnim korišćenjem pravnog sredstva propisanog odredbom člana 61. Zakona o Ustavnom sudu, jer da bi se koristio ovaj pravni put neophodno je postojanje konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog pravnog akta o nepriznavanju prava na uvećanje koeficijenta, a koji nije donet u konkretnom slučaju.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio i odbio tužbeni zahtev tužioca. Naime, drugostepeni sud zaključuje da Ustavni sud jeste doneo odluku U 63/2007 od 18.11.2010. godine koja je objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 1/2011 dana 14.01.2011. godine kojom odlukom je utvrđeno da je odredba člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zatvorskih sankcija nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. U referatu tužbe tužilac navodi da se nije žalio na rešenje tuženog od 19.02.2007. godine i 23.09.2010. godine, kojima je u tački dva izreke utvrđeno da je koeficijent uvećan za 10%, već je jedino protiv tih rešenja pokrenuo ovaj spor i uputio direktoru zahtev za izmenu pojedinačnog akta nakon donošenja odluke Ustavnog suda. Tužilac nije dokazao da je uputio pismeni zahtev za izmenu pojedinačnog akta nakon donošenja odluke Ustavnog suda u skladu sa odredbom člana 61. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, niti je pružio dokaz da zbog nedonošenja odluke tuženog o njegovom zahtevu ukoliko ga je podneo u smislu odredbe člana 142. Zakona o državnim službenicima, izjavio žalbu žalbenoj komisiji. Zbog toga je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je zahtev osnovan. Ovo još i iz razloga što tužilac nije tražio poništaj rešenja tuženog od 19.02.2007. godine i 23.09.2010. godine, već su ista ostala na snazi i ista sadržala neoborivu pretpostavku svoje zakonitosti u odnosu na koeficijent plate koji je tužiocu tim rešenjima bio utvrđen. Tužilac nije tražio poništaj ovih rešenja, tj nije tražio njihovu izmenu u zakonskoj proceduri propisanoj za otklanjanje posledica navedene Uredbe, pa stoga on nema pravo na isplatu plate neposrednom primenom opšte pravne norme koja je trebala da bude primenjena. Zaključuje da je prvostepeni sud pogrešno ocenio da podnošenje tužbe za naknadu štete nije bilo ispunjeno prethodnim korišćenjem pravnog sredstva propisano odredbom člana 61. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i da je za korišćenje ovog pravnog puta neophodno postojanje konačnog ili pravnosnažnog pojedinačnog akta o nepriznavanju prava na uvećanje koeficijenta, a koji nije donet u konkretnom slučaju.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilna je pravna argumentacija drugostepenog suda. Ovo iz razloga što je isto u skladu sa pravnim shvatanjem o načinu otklanjanja štetnih posledica pojedinačnog akta nastalih primenom kasiranog neustavnog ili nezakonitog opšteg akta, koji stav je zauzet na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 17.02.2021. godine, gde je zaključeno da „lice kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom donetim primenom zakona ili drugog opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne može se obratiti sudu tužbom za naknadu štete pre nego što pokuša da otkloni štetne posledice neustavnosti i/ili nezakonitosti kasiranog opšteg akta izmenom pojedinačnog akta od strane njegovog donosioca, a ukoliko to nije moguće – podnošenjem zahteva Ustavnom sudu da svojom odlukom odredi drugi način otklanjanja štetnih posledica (utvrđivanjem prava na naknadu štete, povraćaja u pređašnje stanje ili na drugi način).

U konkretnom slučaju tužilac nije postupio na opisani način, pa je pravilno drugostepeni sud zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, tj da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje odluku zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Nisu od značaja navodi iz revizije u kojima se citiraju odredbe Zakona o radu (član 1, član 2, član 8. i 9. stav 2.) a ovo iz razloga što se radi o specifičnoj situaciji kada dolazi do kasiranja određenog akta od strane Ustavnog suda. Uz ovo i činjenica da Ustavni sud može odrediti da se posledice neustavnog opšteg akta mogu otkloniti na drugi način, ali u ovom slučaju takva odluka od strane Ustavnog suda ne postoji, niti je Ustavni sud o tome odlučivao. Citirane odredbe Zakona o radu odnose se na situaciju kada se stranka može direktno obratiti redovnom sudu u slučaju utvrđenja ništavosti određenih akata iz kojih proizilazi određena prava. Pozivanje tužioca na odluke Vrhovnog kasacionog suda nije prihvatljivo iz razloga što je u odlukama na koje se tužilac poziva je drugačije činjenično stanje u odnosu na činjenično stanje u spornom predmetu.

Ni ostali navodi iz revizije nisu od takvog značaja da mogu da dovedu do drugačije odluke suda.

Imajući u vidu sve napred izloženo, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić