Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u utuženom periodu (01.04.2018.- 31.03.2021. godine) bio u radnom odnosu kod tužene, raspoređen na poslovima ''...'', sa koeficijentom za obračun i isplatu zarade od 8,98. U utuženom periodu tužena je tužiocu obračunavala platu množenjem koeficijenta radnog mesta i propisane osnovice, nakon čega je tako obračunatu platu sa uvećanjima i naknadama, upoređivala sa minimalnom zaradom i po potrebi dopunjavala do iznosa minimalne zarade. U obračunskim listama na ime tužioca za utvrđeni period plata je iskazivana u visini minimalne zarade, koliko je tužiocu i isplaćeno. Naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u listama nisu iskazane. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđen je obračun regresa i ishrane za utuženi period.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio i obavezao tuženu da joj isplati naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, u utuženom periodu, jer je zaključio da u minimalnoj zaradi koja je tužilji, u utuženom periodu, isplaćivana, nije sadržana naknada troškova koji su predmet ovog spora. Pri tom, prvostep.eni sud je prihvatio varijantu obračuna ovih troškova spram najpovoljnijih kriterijuma za tuženog u važećim posebnim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, primenom elemenata za obračun i to: dnevni iznos toplog obroka u visini od 250,00 dinara bruto i mesečni iznos regresa u visini od 1/12 minimalne zarade.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio primenom odredbe člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05 sa izmenama i dopunama), u vezi odredbe člana 2. stav 2. istog zakona i odredbe člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Sl. glasnik RS“, br.34/01...21/16), nalazeći da su primanja po osnovu zarade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu, kao jednom od elementa plate, a da Posebnim kolektivnim ugovorom nije predviđeno ovo pravo zaposlenih.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Zakon o radu, u odredbi člana 105. stav 3. propisuje da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, 42. stav 3. tačke 4. i 5. člana 118. stav 1. tačka 1-4, člana 119, člana 120. tačka 1. i 158. tog zakona. Prema odredbi člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa Opštim aktom i Ugovorom o radu, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora, a visina troškova iz stava 1. tačka 5. tog člana mora biti izražena u novcu (stav 2).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, propisao je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja, pored ostalog i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta RS, AP i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3). Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plate utvrđuje Vlada, osim za Predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama Predsednika Republike i Narodne skupštine RS. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a na osnovu člana 2. istog člana zakona, koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, AP i jednica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br.106/18), u odredbi člana 90. određuje elemente za utvrđivanje plate, tako što se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate i dela plate po osnovu radnog učinka u skladu sa zakonom (stav 2); osnovna plata pripada zaposlenom koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom (stav 3).

Na osnovu odredbe člana 91. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, AP i jedinica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br.96/19 i 58/19), određeni su elementi za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate i dela plate po osnovu radnog učinka u skladu sa zakonom (stav 2); osnovna plata pripada zaposlenom koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom (stav 3).

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koje je Vlada RS donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz Budžeta RS, AP i jedinica lokalne samouprave. Na osnovu odredbe člana 2. stav 1. tačka 13. te Uredbe utvrđeni su koeficijenti za obračun i isplatu plata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe koje se primenjuje i na zaposlene u zdravstvenim ustanovama.

U konkretnom slučaju, tužilac je zaposlen u zdravstvenoj ustanovi pa se na utvrđivanje i obračun njegove plate, kao i naknade i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom, položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, kao i da Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u javnim službama nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. To pravo nije predviđeno ni PKU za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, AP i jedinica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br.106/18), kao ni PKU za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, AP i jedinica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br.96/19 i 58/19), niti prethodno važećem PKU iz 2010. godine. Pošto je tužiocu naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u utuženom periodu, isplaćivana kroz koeficijent za obračun njegove plate, sledi da mu ne pripada pravo na isplatu koja je predmet ovog spora, bez obzira na to što je tužiocu plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Na osnovu Zaključka usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 05.07.2022. godine, zaposleni kome se plata isplaćuje u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata, u kome je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni deo koeficijenta za svakog zaposlenog. Iz tih razloga, navodima revizije tužioca se neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je doneo odluku kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Tužilac nije uspeo u sporu pa nema pravo na naknadu traženih troškova revizijskog postupka, saglasno čl. 153. st. 1 ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković