Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3609/22 od 24.08.2022. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u delu odluke o zahtevu za utvrđenje da je tužilja zasnovala radni odnos kod tuženog u periodu od 05.12.2017. godine do 28.01.2019. godine i u tom delu je tužba odbačena. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tuženog u preostalom delu i prvostepena presuda potvrđena u preostalom usvajajućem delu. Stavom trećim izreke, tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka od 16.500,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja i tuženi su izjavili revizije, tužilja pobijajući je u stavu prvom izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Tuženi pobijajući je u stavu drugom izreke zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju tuženog, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava, a tuženi je podneo odgovor na reviziju tužilje, ne zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku (stav prvi izreke), primenom člana 408. u vezi sa članom 420. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11… 18/20), pa je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je nakon završene srednje medicinske škole 2015. godine bila na stručnoj praksi u salonu – Studio lepote „BB“ u Šapcu u periodu od 01.09.2016. godine do 01.12.2016. godine, na koju je upućena preko Narodnog univerziteta u Šapcu. Tužilja je kod tuženog otpočela sa radom 05.12.2017. godine bez zaključenog ugovora o radu (niti je to kasnije učinjeno), gde je obavljala poslove u koje spada manikir, pedikir, tretmani lica, depilacija, trepavice. Tokom rada tužilje, tuženi je vršio prijavu tužilje, bez njene saglasnosti, kao polaznika stručne prakse kod Narodnog univerziteta u Šapcu, sa kojim je tuženi imao zaključen ugovor o praktičnoj obuci. Utvrđeno je da kod Narodnog univerziteta u Šapcu ne postoji tužiljin zahtev za obavljanje praktične nastave kod tuženog. Inspekcija rada je izvršila nadzor kod tuženog 17.12.2018. godine, čiji je predmet bio rad na crno i tom prilikom je sačinjen zapisnik u kome je navedeno da u vreme nadzora u salonu tuženog poslove kozmetičara obavljaju tužilja, koja je na praktičnoj nastavi po uputu Narodnog univerziteta u Šapcu i VV u istom statusu. Tužilja je rad obavljala do 28.01.2019. godine, kada je prestala da dolazi, jer joj je obustavljen deo od zarade zbog neoverene sanitarne knjižice. Prema obračunu tuženog naknada štete za neiskorišćenih 13 dana godišnjeg odmora za 2018. godinu iznosi 16.151,20 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje, nalazeći da je tužilja zasnovala radni odnos kod tuženog u periodu od 05.12.2017. godine do 28.01.2019. godine, ocenivši da se primenjuje prekluzivni rok iz člana 195. stav 2. Zakona o radu i to od 28.01.2019. godine (kada je tužilja prestala sa radom kod tuženog) te da je tužba blagovremena, s obzirom da je podneta 07.03.2019. godine (u roku od 60 dana).

Međutim, drugostepeni sud je preinačio drugostepenu presudu, zaključivši da je tužilja tužbu podnela po isteku zakonskog roka za njeno podnošenje, ocenivši da je tužilja dolaskom Inspekcije 17.12.2018. godine (a i pre navedenog datuma) saznala da u prethodnom periodu nije bila u radnom odnosu kod tuženog (nije bila prijavljena) od kog momenta najkasnije teče rok od 60 dana za podnošenje tužbe za utvrđenje postojanja radnog odnosa u smislu odredbe člana 195. stav 2. Zakona o radu, pa kako je tužba podneta 07.03.2019. godine, po proteku roka, to je tužba odbačena kao neblagovremena.

Po oceni Vrhovnog suda neosnovano se revizijom ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/05 ...113/17), propisano je da se protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, a stavom 2. istog člana rok za pokretanje spora jeste 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Saglasno navedenom, postupak se u radnom sporu pokreće tužbom, međutim, u ovom sporu podnošenje tužbe vezano je za rok od 60 dana. Rok za podnošenje tužbe u radnom sporu je prekluzivni rok materijalnog prava i njegovo propuštanje dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu, što ima za posledicu nemogućnost suda da o predmetu takvog spora meritorno odlučuje. O blagovremenosti ove tužbe sud je dužan da vodi računa po službenoj dužnosti. Njegovo računanje zavisi od toga da li je pravo koje se štiti povređeno odlukom ili faktičkom radnjom. Ako je pravo povređeno faktičkom radnjom, rok se računa od dana saznanja za povredu. To je dan kada je zaposleni saznao da mu je neko pravo uskraćeno, ograničeno, suženo ili na drugi način narušeno. U ovom slučaju, rok počinje teći prvog narednog dana od saznanja, a ističe protekom zakonom propisanog roka. Dan saznanja za povredu prava vezuje se za punu izvesnost o postojanju povrede.

U konkretnom slučaju, tužilja tužbom traži da se utvrdi da je kod tuženog zasnovala radni odnos u periodu od 05.12.2017. godine do 28.01.2019. godine i da je u tom periodu stekla sva prava iz radnog odnosa, a koje pravo je povređeno prestankom rada kod tuženog 28.01.2019. godine, kada je po tvrdnji tužilje saznala za povredu prava. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, da je tužilja kod tuženog otpočela sa radom 05.12.2017. godine bez zaključenog ugovora o radu (niti je to kasnije učinjeno), da je Inspekcija rada izvršila nadzor kod tuženog 17.12.2018. godine, čiji je predmet bio rad na crno i tom prilikom je sačinjen zapisnik u kome je navedeno da u vreme nadzora u salonu tuženog poslove kozmetičara obavljaju tužilja, koja je na praktičnoj nastavi po uputu Narodnog univerziteta u Šapcu i VV u istom statusu, kao i da je tužilja rad obavljala do 28.01.2019. godine, kada je prestala da dolazi. Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tužba od 07.03.2019. godine podneta po proteku prekluzivnog roka od 60 dana od dana saznanja za povredu prava, jer je tužilja dolaskom Inspekcije 17.12.2018. godine (a i pre navedenog datuma) saznala da u prethodnom periodu nije bila u radnom odnosu kod tuženog (nije bila prijavljena) od kog momenta najkasnije teče rok za podnošenje tužbe za utvrđenje postojanja radnog odnosa u smislu odredbe člana 195. stav 2. Zakona o radu. Kako je tužilja propustila zakonski rok u kome je postupak sudske zaštite mogao da se pokrene, stoga su neosnovani revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. u vezi sa članom 420. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“, br.72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom pravnosnažnom presudom je isplata na ime obustavljenog dela zarade i na ime naknade štete za neiskorišćeni deo godišnjeg odmora u utuženom periodu, kao i uplata pripadajućih doprinosa. O ovom pravu tužilje sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda i Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Tuženi nije uz reviziju dostavio presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj pravnoj stvari. Takođe, posebnom revizijom ne može se pobijati pravnosnažna presuda zbog pogrešne ocene izvedenih dokaza (čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje).

Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja i isplate podneta je 07.03.2019. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 32.151,20 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud našao da revizija tuženog nije dozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužilje za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković