Protiv navedene drugostepene presude tužilja je izjavila dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. u vezi sa članom 383.stav 4. i 394. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne ocene dokaza iz člana 375. istog Zakona.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju kojim je osporio revizijske navode tužilje i predložio odbijanje revizije kao neosnovane.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po oredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20, u daljem tekstu ZPP), i našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nije ni osnovan revizijski navod da je drugostepeni sud donošenjem pobijane presude učinio bitnu povredu odredaba člana 383. stav 4. i 394. ZPP, budući da je odredba člana 383. stav 4. ZPP pravilno primenjena od strane drugostepenog suda. Revizijom se ukazuje i na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja u smislu člana 407. stav 1. ZPP, ne može biti revizijski razlog.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane drugostepenog suda, tužilja je po osnovu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 04.01.2016. godine bila angažovana za obavljanje poslova ... za period od 01.01.2016. godine do 31.05.2016. godine, a dana 03.04.2016. godine se prilikom obavljanja poslova čišćenja upravnog dela tržnog centra „BB“ u ..., povredila. Do povrede je došlo tako što je tužilja najpre sredstvom za čišćenje obrisala hodnik (dužine oko 6-7 metara), krećući se od ulaznih vrata ka kuhinji, potom je ušla u WC da bi oprala i ostavila opremu gde se zadržala oko 10 minuta, nakon čega je ušla u prostoriju koja se koristi za presvlačenje, a zatim se vratila u hodnik, koji je u međuvremenu bio prosušen tako da je bio više suv nego vlažan, i u takvom stanju prosušenosti da krpa za sušenje poda nije bila potrebna, tužilja je u hodniku posle jednog do dva koraka pala, usled čega je zadobila povredu u vidu preloma donjeg distalnog okrajka desne žbične kosti, koja je nalazom i mišljenjem veštaka sudske medicine kvalifikovana kao teška telesna povreda. Tužilja je teorijskom i praktičnom obukom bila osposobljena za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu ..., prilikom obuke je bila upoznata sa rizicima obavljanja poslova ..., među kojima je i mogućnost klizanja i spoticanja na mokrim, klizavim površinama, tužilji su data sredstva za rad u koja spadaju hemijski preparati i krpe koje se razlikuju po boji i služe za održavanje higijene različitih površina, kao i radne cipele sa gumenim đonom, koje je tužilja kritičnom prilikom nosila. Tokom postupka je utvrđeno i da se krpe kao potrošni materijal trebuju na mesečnom nivou ili po potrebi, da prema pravilima bezbednosti na radu podove treba čistiti krećući se od najudaljenih delova prostorije (gledano ka vratima), kako lice koje čisti ne bi hodalo odnosno gazilo po očišćenom i mokrom podu koji se po redovnom toku stvari suši prirodnom ventilacijom, te da u slučaju da se prilikom čišćenja neke površine upotrebi više tečnosti postoji mogućnost da se krpom posuši to mesto. Veštačenjem od strane veštaka medicinske struke utvrđen je intenzitet i trajanje fizičkih bolova koje je tužilja trpela usled zadobijenih povreda, intenzitet i trajanje straha i da će i ubuduće postojati u vidu zabrinutosti, kao i da trajno umanjenje životne aktivnosti kod tužilje iznosi 35 % i ogleda se u trajno redukovanoj i otežanoj pokretljivosti 1/3 pokreta u desnom zglobu ručja. Kod tužilje usled pretrpljene povrede postoji naruženost u srednjem stepenu usled otečenosti desne šake i ukočenosti prstiju, što je primetno i od okoline, i kod ljudi izaziva čuđenje i podozrivost.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, koje je utvrdio posle rasprave održane na osnovu ovlašćenja iz člana 383. stav 4. ZPP, drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev, nalazeći da je tuženi postupio u svemu prema odredbama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, odnosno da je obezbedio da radni proces bude prilagođen telesnim i psihičkim mogućnostima zaposlenog, a radna okolina, sredstva za rad i sredstva i oprema za ličnu zaštitu budu obezbeđeni, te da je tužilja osposobljena za bezbedan i zdrav rad teorijskom i praktičnom obukom, čime je bila upoznata sa rizicima sa kojima se može susresti prilikom obavljanja svog posla, među kojima su i mogućnost klizanja i spoticanja na mokrim i klizavim površinama, a da nije od uticaja na odgovornost tuženog okolnost da je tužilja zaključila ugovor za obavljanje poslova spremačice, jer se poslovi održavanja higijene i poslovi spremačice ni u kom delu ne razlikuju. Osim toga, taj sud nalazi da je tužilja bila snabdevena adekvatnom obućom sa gumenim đonom (koja smanjuje mogućnost od okliznuća na mokrim površinama), koju je tužilja nosila kritičnom prilikom, te da nije od uticaja okolnost prosušenosti poda, s obzirom da je on već bio, pod uticajem toplote i strujanja vazduha, prosušen u toj meri da je bio više suv nego mokar i da nije bilo potrebe da bude dodatno sušen krpom, ali da se tužilja prilikom čišćenja hodnika nije kretala prema pravilima bezbednosti na radu – od najudaljenih delova prostorije gledano ka vratima, već je krenula od ulaznih vrata prema kuhinji, pa je morala da gazi po očišćenom i vlažnom podu. Drugostepeni sud zaključuje da se tuženi ponašao u skladu sa Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu da do štete ne dođe, te da je tokom postupka dokazano da je tužilja pretrpela štetu bez krivice tuženog, jer uzroci štete ne leže u propuštanju tuženog da stvori i osigura bezbedne uslove rada, niti je tužiljin posao povezan sa opasnom delatnošću odnosno opasnom stvari. Ne postoji uzročno-posledična veza između postupka tuženog na jedoj strani i pada tužilje i štetnih posledica na drugoj strani.

U reviziji tužilja ističe da je nejasno zbog čega sud nije poklonio važnost činjenici da tužilja nije obučena za bezbedan i zdrav rad na mestu na kome je obavljala poslove, već na drugom radnom mestu, usled čega činjenično stanje nije potpuno i pouzdano utvrđeno, a da je izostala pravilna i zakonita ocena dokaza, kao i da se sud upustio u procenu da li je tužilja u okolnostima slučaja svojim nemarom pala i povredila se, ili zbog korišćenja neadekvatne obuće, za šta nema stručno znanje.

Ocenjujući navode revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu osnovani. Drugostepeni sud je pravilno odbio tužbeni zahtev nalazeći da ne postoji odgovornost tuženog za nastalu štetu. Naime, odredbom člana 164. Zakona o radu propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Uslovi odgovornosti su da je zaposleni pretrepeo štetu, da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom i da ne postoje razlozi za isključenje odgovornosti poslodavca. Poslodavac odgovara po pravilima Zakona o obligacionim odnosima o odgovornosti za štetu po osnovu krivice (član 154. stav 1.), odnosno odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti (član 173. i 174.). Krivica je osnov subjektivne odgovornosti poslodavca. U pitanju je pretpostavljena krivica, a pretpostavka krivice se odnosi na običnu nepažnju, jer je to dovoljan osnov za subjektivnu odgovornost poslodavca. Krivica poslodavca postoji kada je propustio preduzimanje radnje koju je bio dužan da preduzme. Na poslodavcu je teret dokazivanja postojanja razloga koji isključuju njegovu odgovornost po osnovu krivice. U konkretnom slučaju iz izvedenih dokaza nesumnjivo proizilazi da je tužilja obučena za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu ..., da je tužilji od strane tuženog obezbeđena adekvatna obuća i sredstva za rad. Usled navedenog ne može se izvesti zaključak da u konkretnoj situaciji postoji odgovornost tuženog za nastalu povredu na strani tužilje, jer je tuženi dokazao da je preduzeo sve mere zaštite tužilje kao zaposlenog. Shodno navedenom, u konkretnom slučaju pre svega nema subjektivne odgovornosti poslodavca, odnosno odgovornosti na osnovu krivice u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da šteta nije nastala usled nedozvoljenog postupka, ili propusta poslodavca.

Takođe, nema ni odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti u smislu člana 174. Zakona o obligacionim odnosima. Pod opasnom stvari podrazumeva se svaka stvar koja po svojoj nameni, osobinama, položaju, mestu, načinu upotrebe ili na drugi način predstavlja opasnost za radnike i okolinu, dok je opasna delatnost ona delatnost koja svojom prirodom ili uslovima vršenja povećava opasnost po okolinu, pa mora biti organizovana uz primenu posebnih mera opreza. Poslovi čišćenja se ne mogu kvalifikovati kao opasna delatnost jer ne predstavljaju opasnost po okolinu i nisu procenjeni kao poslovi sa povećanim rizikom, niti je pod u konkretnim uslovima predstavljao opasnu stvar, pa nema ni objektivne odgovornosti tuženog za nastalu štetu.

Nisu osnovani revizijski navodi tužilje u pogledu značaja činjenice da tužilja nije obučena za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu spremačice. Poslovi spremačice se svode na poslove održavanja higijene odnosno čišćenja, te nema suštinske razlike prilikom njihovog obavljanja koja bi uzrokovala posebnu obuku za bezbedan i zdrav rad. Osim toga tužilja se povredila upravo prilikom čišćenja prostorija za koje poslove je obučena. Stoga nema ni pogrešne ocene dokaza na koju revident ukazuje. Takođe, nisu od uticaja ni navodi koji se odnose na stručno znanje suda da procenjuje uzrok pada tužilje. Naime, sud u smislu odredbe člana 8. ZPP odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, a iz izvedenih dokaza nesumnjivo je utvrđeno da je tužilji obezbeđena adekvatna obuća i da nema ni subjektivne ni objektivne odgovornosti poslodavca za pričinju štetu na strani tužilje.

Na osnovu izloženog, te kako ne stoje revizijski navodi tužilje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede na radu, pa je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijena revizija tužilje kao neosnovana i odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić