U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivan V. Ćalović, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ iz ..., koga zastupa Aleksandar Kovačević, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknade štete, odlučujući o revizijama tužioca i tuženog izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4814/14 od 05.11.2015. godine, u sednici održanoj 20.04.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužioca i preinačuje presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4814/14 od 05.11.2015. godine, tako što se obavezuje tuženi da tužiocu na ime naknade štete u visini 18 zarada isplati još 211.658,94 dinara (pored dosuđenih 540.000,00 dinara) sa zakonskom zateznom kamatom od 05.11.2015. godine do isplate u roku od osam dana od dana dostavljanja presude.

ODBIJAJU SE kao neosnovane revizija tužioca u preostalom delu i revizija tuženog u celosti izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4814/14 od 05.11.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Čačku P1 316/13 od 09.09.2014. godine,stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj ... od 08.04.2010. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu kao nezakonito. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa isplati na ime naknade štete 1.503.317,88 dinara koji iznos odgovara iznosu 36 zarada pomnoženih sa 41.758,83 dinara koji bi tužilac ostvario da je bio na radu kod tuženog, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan kompenzacioni prigovor tuženog kojim je tražio da se tužiocu od tražene naknade štete od 1.503.317,88 dinara odbije iznos isplaćene otpremnine od 473.175,00 dinara. Stavom četvrtim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 471.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4814/14 od 05.11.2015. godine, stavom prvim izreke odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca izjavljena protiv prvostepene presude u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke. Stavom trećim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog broj ... od 08.04.2010. godine o otkazu ugovora o radu tužiocu. Stavom petim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da mu isplati naknadu štete u visini od 18 zarada koje bi ostvario da radi, a u iznosu od 540.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja 05.11.2015. godine do isplate, dok je odbijen kao neosnovan zahtev za razliku od dosuđene naknade u visini 18 zarada do potraživane naknade štete u visini 36 zarada koja predstavlja razliku između dosuđenog iznosa od 540.000,00 dinara do traženog iznosa od 1.503.317,88 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate. Stavom petim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade parničnih troškova isplati 309.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac i tuženi su izjavili revizije: tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi zbog svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca delimično osnovana, a revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom tuženog određeno ne ukazuje.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom posle održane rasprave pred drugostepenim sudom, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu u periodu od 23.12.1991. godine do 08.04.2010. godine. Obavljao je poslove ... u „B“ sektoru, a pored njega, te poslove su obavljala još tri izvršioca. Poslovi koje je tužilac radio definisani su Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji br. ... od 17.08.2009. godine u delu III/1.2.3 – referent pripreme i evidencije kojim je predviđeno da četiri izvršioca rade te poslove. Tuženi posluje u sastavu grupacije „VV“ čije je sedište u ..., a u prostorijama magacina tuženog u .... iste poslove radili su i zaposleni kod „GG“ i tuženog s tim što je DD bio neposredni rukovodilac svima. U sektoru „A“ postojećem u istom magacinu tuženog u ... neposredni rukovodilac je bila ĐĐ. Tuženi je otvorio distributivni centar u ... zbog čega se smanjio obim posla u ... pa je tuženi uputio ponudu zaposlenima u ... da pređu na rad u ..., za koju je tužilac bio zainteresovan, ali do njegovog prelaska u ... nije došlo. Tuženi nije izvršio ocenjivanje rada tužioca pre donošenja spornog rešenja, niti je u periodu koji je prethodio donošenju spornog rešenja vršio ocenjivanje zaposlenih u distributivnom centru u ..., već je posle donošenja spornog rešenja rukovodiocima sektora „A“ i „B“ DD i ĐĐ usmeno naloženo da ocenjuju rad zaposlenih.Odlukom Upravnog odbora tuženog od 06.04.2010. godine utvrđen je prestanak potrebe za radom tužioca i EE, zbog organizacionih promena koje su dovele do smanjenja broja zaposlenih. Spornim rešenjem br. ... od 08.04.2010. godine utvrđeno je da tužiocu prestaje radni odnos na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu zbog smanjenja broja zaposlenih uz isplatu otpremnine. Tužilac je rođen ... godine, ima preko 20 godina radnog staža i troje dece koju izdržava.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su poništili kao nezakonito rešenje tuženog od 08.04.2010. godine o otkazu ugovora o radu tužiocu.

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/2005, 61/2005, 54/2009) propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

U konkretnom slučaju tuženi je utvrdio da je prestala potreba za radom tužioca, kao jednog od četiri zaposlena koji su obavljali iste poslove u sektoru „B“ u magacinu u ..., zbog smanjenja obima posla. Kako je na poslovima koje je tužilac obavljao došlo do smanjenja broja izvršilaca sa četiri na tri, tuženi je na sve izvršioce ovih poslova morao primeniti kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih koji se i primenjuju upravo u situaciji smanjenja broja izvršilaca,kada je potrebno od više izvršilaca na jednom radnom mestu odrediti ko od njih predstavlja višak, zato što postoji konkurencija više zaposlenih za jedno radno mesto. U postupku utvrđivanja viška zaposlenih tuženi nije primenio nikakve kriterijume (kod tuženog nije zaključen pojedinačni kolektivni ugovor). Iz odluke Upravnog odbora od 06.04.2010. godine proizlazi da tom odlukom nisu utvrđeni kriterijumi,zbog čega je ostalo nejasno zašto je tužilac kao jedan od ukupno četiri zaposlena na istim poslovima proglašen za višak (pored tužioca još samo jedan zaposleni na drugim poslovima – EE je proglašen za višak, s tim što akt o sistematizaciji nije menjan). Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da sporno rešenje iz ovog razloga nije zakonito, a suprotne revizijske navode tuženog da je primenjen kriterijum rezultata rada i vršeno ocenjivanje, što je isticano i pred nižestepenim sudovima, revizijski sud ocenjuje neosnovanim, jer su paušalni i proizvoljni, odnosno nisu dokazani.

Kako tuženi nije u pravilno sprovedenom postupku utvrdio da je za radom tužioca prestala potreba, to nije obrazovan otkazni razlog propisan članom 179. tačka 9. Zakona o radu, pa je pravilno poništeno sporno rešenje od 08.04.2010. godine.

Odlučujući o zahtevu za naknadu štete, koji je tužilac postavio umesto vraćanja na rad, drugostepeni sud je na osnovu člana 191. stav 4. Zakona o radu dosudio tužiocu ukupno 540.000,00 dinara što predstavlja 18 zarada koje bi tužilac ostvario da radi.

Odredbom člana 191. stav 4. Zakona o radu propisano je da ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog kao i broja izdržavanih članova porodice.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud zaključio da u konkretnom slučaju ima mesta primeni navedene odredbe, jer je tužiocu nezakonito prestao radni odnos i tužilac je postavio zahtev za naknadu ove štete. Takođe, pravilno je drugostepeni sud ocenio da s obzirom na propisane kriterijume tužilac ima pravo na naknadu štete u visini 18 zarada koje bi ostvario da radi (izdržava troje dece, ima oko 20 godina radnog staža i 47 godina života). Međutim, revizijski sud je našao da osnovano tužilac u reviziji ukazuje da drugostepeni sud nije pravilno utvrdio mesečni iznos zarade tužioca kao parametar za obračun 18 zarada. Naime, drugostepeni sud je dosudio tužiocu na ime 18 zarada 540.000,00 dinara, polazeći od toga da je mesečna zarada tužioca 30.000,00 dinara, zanemarujući neosporen dokaz izveden u prvostepenom postupku – nalaz o veštačenju od 25.08.2014. godine veštaka finansijske struke Gordane Đaković iz koga proizlazi da prosečna tromesečna (januar – mart 2010. godine) zarada tužioca iznosi 41.758,83 dinara, pa 18 ovih zarada daje zbir od 751.658,94 dinara. Stoga je revizijski sud preinačio drugostepenu odluku u odbijajućem delu i dosudio tužiocu još 211.658,94 dinara, kao razliku između 540.000,00 dinara dosuđenih drugostepenom odlukom i 751.658,94 dinara koliko tužiocu ukupno pripada na ime 18 zarada primenom člana 191. stav 4. Zakona o radu. U preostalom delu revizija tužioca je odbijena, jer naknada štete do 36 zarada pripada zaposlenom umesto vraćanja na rad, kada takav zahtev podnese poslodavac, a u konkretnom slučaju zahtev je podneo tužilac, a ne tuženi.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić