Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju u kome je delimično osporio navode u reviziji i predložio da revizijski sud preinači odluku drugostepenog suda u smislu datog predloga. Navodi iz odgovora na reviziju nisu cenjeni jer je podnet po isteku zakonskog roka iz člana 411. st.2 ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20 - u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjenčnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu i Aneksa ugovora o radu broj ... od 19.11.2012. godine, na radnom mestu ... . Tuženi je 03.04.2015. godine doneo Odluku o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojom je odlučeno da se za neka radna mesta smanji broj izvršilaca, dok je deo radnih mesta ukinut. Navedenim aktom smanjen je broj izvršilaca na radnom mestu „...“ sa 14 na 10. Nakon toga, direktor tuženog je 06.04.2015. godine doneo Odluku kojom je svim rukovodiocima organizacionih jedinica naložio da u roku od nedelju dana izvrše analizu i ocenu rada svakog zaposlenog u poslednjoj godini rada. Istog dana doneto je Uputstvo sa kriterijumima za ocenu rezultata rada zaposlenih, a nadležna služba tuženog je izradila obrazac za ocenjivanje zaposlenih. Dana 15.04.2015. godine tuženi je usvojio Predlog programa za rešavanje viška zaposlenih i isti je dostavio na mišljenje Nacionalnoj službi za zapošljavanje i sindikalnim organizacijama kod tuženog. Nakon dobijanja njihovih izjašnjenja, tuženi je 08.05.2015. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih kojim je, pored ostalog, predvideo kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih. Kao primarni kriterijum tuženi je predvideo ocenjivanje zaposlenih, kao prvi dopunski kriterijum imovno stanje zaposlenih, dok je kao drugi dopunski kriterijum bio predviđen socijalni status zaposlenih. Merila i kriterijumi za ocenjivanje zaposlenih iz ovog Programa su istovetni sa merilima i kriterijumima sadržanim u prethodno donetom Uputstvu direktora tuženog. Tuženi je sproveo postupak ocenjivanja rada zaposlenih i sačinio listu zaposlenih koji predstavljaju višak. Otkazni postupak je okončan osporenim rešenjem tuženog kojim je tužiocu otkazan poslednji zaključeni Aneks ugovora o radu. Rešenjem tuženog tužiocu je prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za njegovim radom, kao posledice tehnoloških i organizacionih promena kod poslodavca, shodno članu 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, zaključno sa datumom navedenim u osporenom rešenju. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu ... na kome je tužilac radio. U postupku je utvrđeno da je na osnovu rezultata ocenjivanja zaposlenih izvršeno njihovo rangiranje po bodovima, po kojem je tužilac bio u grupi od četiri radnika sa najmanjim brojem bodova na navedenom radnom mestu, i da nije prigovarao postupku ocenjivanja i ostvarenom broju bodova. S obzirom da tuženi nije imao upražnjena odgovarajuća radna mesta na koja bi tužioca rasporedio i nije imao mogućnosti za prekvalifikaciju i dokvalifikaciju, to je osporenim rešenjem tužiocu po osnovu tehnološkog viška otkazao poslednji aneks ugovora o radu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je osnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i reintegraciju tužioca u radni odnos (kao osnovni zahtev), s obzirom da je u postupku bodovanja došlo do primene samo primarnih kriterijuma, bez primene dopunskih kriterijuma, pa tuženi nije u potpunosti sproveo proceduru propisanu zakonom i nakon donošenja novog Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta kojim je smanjen broj radnih mesta izvršilaca, sproveo ocenjivanje po navedenim uputstvima i utvrdio status tehnološkog viška za zaposlene. S obzirom da je usvojio primarni tužbeni zahtev, taj sud je smatrao da o eventualnom tužbenom zahtevu za isplatu naknade štete prema članu 191. stav 7. Zakona o radu ne treba odlučivati.

Drugostepeni sud je ocenio da je nižestepenom presudom pravilno primenjeno materijalno pravo u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju na rad. Po stanovištu tog suda, rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu kao tehnološkom višku je nezakonito jer je doneto pre stupanja na snagu Programa rešavanja viška zaposlenih, objavljenog na oglasnoj tabli tuženog 08.05.2015. godine. Kako navedeni Program ne sadrži odredbu o stupanju na pravnu snagu, to se shodno članu 196. stav 1. Ustava Republike Srbije ima smatrati da je stupio na snagu osmog dana od objavljivanja, tj. 16.05.2015. godine.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), kojim je propisano da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, donošenju osporenog rešenja o otkazu Aneksa ugovora o radu tužiocu prethodila je procedura donošenja svih potrebnih internih akata, u skladu sa odredbama Zakona o radu kojima se reguliše radno-pravni status zaposlenih koji su proglašeni za višak, shodno odredbama člana 153. do 178. Zakona o radu. Naime, kod tuženog je došlo do promena u poslovanju koje su zahtevale smanjenje broja zaposlenih, što dalje podrazumeva sprovođenje organizacionih, ekonomskih i tehnoloških promena koje spadaju u autonomnu i samostalnu oblast delovanja tuženog kao privrednog subjekta, čiju celishodnost i opravdanost ne može ceniti sud. U tu svrhu, izmenjen je dotadašnji Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojim je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na kome je tužilac radio sa 14 na 10, a tužilac je ocenjen sa najmanjim brojem bodova u odnosu na druge zaposlene na istom radnom mestu, i to primenom prethodno utvrđenih objektivnih kriterijuma koji su javno objavljeni. U konkretnom slučaju, u odnosu na tužioca primenjeni su samo primarni kriterijumi jer primena dopunskih kriterijuma nije bila potrebna, s obzirom da je na osnovu rezultata primene primarnih kriterijuma po broju ukupnih bodova utvrđeno da tužilac, koji je utvrđen kao tehnološki višak, nije imao isti broj ukupnih bodova kao zaposleni na istom radnom mestu koji je rangiran ispred njega, a koji nije utvrđen kao tehnološki višak. Zbog toga, suprotno nalaženju prvostepenog suda, nije bilo potrebno da se za izvršioce koji su utvrđeni kao tehnološki višak, pa i za tužioca, pribavi dokaz o imovnom stanju i socijalnom statusu.

U konkretnom slučaju, kod tuženog je izmenom Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na koje je tužilac bio raspoređen Aneksom ugovora o radu od 19.11.2012. godine. Na osnovu Programa rešavanja viška zaposlenih, u kome su bili predviđeni kriterijumi za utvrđivanje zaposlenih koji će biti proglašeni tehnološkim viškom, izvršeno je bodovanje zaposlenih i sačinjena lista zaposlenih koji predstavljaju višak, a među kojima je bio i tužilac. Stoga je po nalaženju revizijskog suda, prilikom donošenja rešenja kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, odnosno poslednji zaključeni Aneks ugovora o radu, kao tehnološkom višku, otkazni postupak sproveden u svemu u skladu sa Zakonom. S obzirom da je na Predlog programa zatraženo mišljenje sindikata i Nacionalne službe za zapošljavanje, a tužiocu isplaćena otpremnina, u takvoj situaciji postoji otkazni razlog iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, zbog čega je revizija tuženog ocenjena kao osnovana.

Pogrešno je stanovište drugostepenog suda da je stupanje na pravnu snagu i primena Programa rešavanja viška zaposlenih uslovljena njegovim prethodnim javnim objavljivanjem, shodno članu 196. stav 1. Ustava, s obzirom da programi rešavanja viška zaposlenih nemaju značenje opštih pravnih akata jer se njima ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavljaju akte poslovne politike kojim se utvrđuje lista mera i aktivnosti na obezbeđenju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba.

S obzirom na pravilno sprovedenu i zakonitu otkaznu proceduru kod tuženog, neosnovan je zahtev tužioca za vraćanje na rad i reintegraciju zaposlenog u radni odnos na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Imajući u vidu utvrđenu zakonitost otkaza, revizijski sud nalazi da ne postoji pravni osnov za odlučivanje o zahtevu tužioca za isplatu naknade štete u iznosu od šest zarada zaposlenog primenom člana 191. stav 7. Zakona o radu. Ovo iz razloga što se primenom navedene zakonske odredbe o takvom zahtevu, koji predstavlja paušalnu naknadu štete kao zamenu za reintegraciju, može odlučivati samo ukoliko je sud našao da postoji osnov za prestanak radnog odnosa a rešenje o prestanku radnog odnosa nezakonito isključivo zbog povreda procesnih normi, što ovde nije slučaj. Stoga odnos zahteva koje je tužilac postavio u podnesku od 10.12.2018. godine nije odnos osnovnog i eventualnog tužbenog zahteva u smislu člana 191. stav 2. ZPP, pa nije usled preinačenja nižestepenih presuda nije bilo potrebe za odlučivanjem o tom zahtevu.

Na osnovu izloženog, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu člana 153. stav 1, 154, 163. stav 1. do 3. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, shodno važećoj Taksenoj tarifi, pa su tužiocu dosuđeni troškovi sastava odgovora na tužbu i dva obrazložena podneska po 16.500,00 dinara, zastupanja na šest održanih ročišta po 18.000,00 dinara, zastupanja na šest neodržanih ročišta po 9.750,00 dinara, na ime sudske takse za odgovor na tužbu 1.250,00 dinara, kao i na ime sastava žalbe i revizije po 33.000,00 dinara, ukupno 283.250,00 dinara.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić