Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-drugi zakon) u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca delimično osnovana. U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na poslovima ... . U opisu poslova tužioca bio je i utovar i otprema gotovih proizvoda, što je podrazumevalo utovar proizvoda iz magacina na viljuškar, a zatim sa viljuškara na kamion prevozioca. Tužilac je bio obučen za rad na viljuškaru i za zaštitu na radu na ovom poslu i kritičnom prilikom je nosio zaštitnu opremu propisanu od strane Agencije za zaštitu na radu. Tuženi je angažovao prevoznika „LTD LOGISTTIC“ d.o.o. sa kojim je imao zaključen ugovor o organizovanju prevoza. Kamioni prevoznika, između ostalih i teretno motorno vozilo registarske oznake ... sa priključnim vozilom, ulazili su u poslovni prostor tuženog do rampe. Postupak utovara je bio uobičajen način rada i to tako što bi prvo vozač kamiona prevozioca na mestu utovara, podigao vazdušne jastuke na kamionu do visine rampe koja se nalazi na izlazu iz magacina, nakon čega bi tužilac spustio rampu na kamion i viljuškarom ulazio u kamion i istovarao robu. Dana 27.12.2017. godine, kada je došlo do povređivanja tužioca, vozač kamiona prevozioca je podigao vazdušne jastuke, tužilac je stavio rampu na kamion, a potom je viljuškarom natovarenim robom iz magacina ušao na kamion i hteo da istovari robu. Tom prilikom došlo je do iznenadnog pucanja vazdušnog jastuka na kamionu prevoznika i do povređivanja tužioca. Viljuškar uopšte nije imao kontakt sa vazdušnim jastucima na kamionu, jer se nalaze ispod rampe koja je postavljena na kamion i bili su već podignuti kada je tužilac postavio rampu na kamion, nije se čulo nikakvo šištanje niti je kamion bio nakrivljen, odnosno sve je izgledalo normalno i uobičajeno i ništa nije prethodno ukazivalo da će se nešto neuobičajeno desiti. Tuženi nije imao obavezu da pregleda ispravnost kamiona, niti su to činili zaposleni. Kamion je bio parkiran, nije radio, nije se čuo zvuk motora i nije bio u pokretu.

Veštačenjem od strane veštaka medicinske struke utvrđeno je da je povreda (naglo nastala gluvoća) koju je tužilac pretrpeo po svojoj prirodi laka telesna povreda, da je tužilac kao posledicu povređivanja 10 minuta trpeo bolove vrlo jakog intenziteta, a zatim bolove jakog intenziteta u trajanju od 2 dana, srednjeg intenziteta u trajanju od 5 dana i slabog intenziteta u trajanju od mesec dana, s tim da pretrpljeni bolovi nisu uslovili izmenu strukture ličnosti. Tonalna audiometrija pokazuje desno teško, levo lako sensorineuralno oštećenje sluha (desno 87%, levo 33%, obostrano 42% po Fovleru), romberg je pozitivan bez laterizacije strana, s tim da je kod tužioca usled zaostalih posledica u vidu oslabljenog sluha, zujanja u ušima, nesigurnosti i povremene vrtoglavice nastupilo umanjenje životne aktivnosti od 20%. Tužilac nije doprineo nastanku štete.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbe člana 164. Zakona o radu, u vezi čl. 173, 174. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, oceno da postoji osnov odgovornosti tuženog za štetu koju je tužilac pretrpeo, s obzirom da se tužilac povredio obavljajući opasnu delatnost, te da ovom povređivanju ničim nije doprineo, niti je isto u datim uslovima mogao sprečiti. Do povređivanja tužioca došlo je prilikom istovara robe, što je bilo u redovnom opisu njegovih poslova, a zbog pucanja vazdušnog jastuka na kamionu koji nije u vlasništvu tuženog, već drugog pravnog lica, sa kojim tuženi ima zaključen ugovor o organizovanju prevoza. Sa navedenih razloga, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete delimično osnovan u iznosima na koje je obavezao tuženog.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, odbio tužbeni zahtev tužioca u celosti, ocenivši da poslodavac za štetu koju pretrpi zaposleni usled povede na radu, odgovara samo ukoliko je ostvaren osnov krivice ili objektivne odgovornosti. Kako tužilac nije dokazao da je uzrok štete bilo koji propust poslodavca, njegovo činjenje ili nečinjenje u obezbeđivanju bezbednih uslova rada ili u obavljanju poslova u nebezbednim okolnostima, odnosno u uslovima povećane opasnosti, drugostepeni sud je ocenio da nema odgovornosti tuženog za štetu koju je tužilac pretrpeo, jer nije nastala kao posledica upravljanja ili neispravnosti viljuškara kojim je tužilac vršio utovar robe na kamion, već isključivo zbog pucanja vazdušnog jastuka na kamionu koji je vlasništvo trećeg lica. Stoga, po nalaženju drugostepenog suda, iako je tužilac, zaposlen kod tuženog, povredu zadobio u toku radnog vremena i na radnom mestu, između zadobijene povrede i postupanja tuženog nema uzročnosti, zbog čega je odlučio kao u izreci.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...113/17- Odluka Ustavnog suda) propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Iz ove zakonske norme proizlazi da poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu i u vezi sa radom po opštim načelima odgovornosti, a osnov za naknadu štete zbog povrede prava zaposlenog je pretpostavljena krivica poslodavca.

Uslovi odgovornosti su da je zaposleni pretrpeo štetu, da je šteta prouzrokovana na radu ili u vezi sa radom i da ne postoji razlog za isključenje od odgovornosti poslodavca.

Odredbom člana 173. Zakona o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Službeni list SRJ", br. 31/93, (Uredba - za vreme ratnog stanja: 22/99, 23/99, 35/99, 44/99), "Službeni glasnik RS", br. 18/2020), propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete, a članom 174. istog zakona propisano je da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi.

Prema propisima o bezbednosti i zdravlju na radu poslodavac je dužan da rad organizuje i mere zaštite na radu sprovede tako da zaposleni uz normalnu pažnju može da obavlja rad bez opasnosti po svoj život i zdravlje. Propuštanje ove dužnosti povlači odgovornost poslodavca za štetu koja zaposlenom usled toga nastane. Navedenoj obavezi odgovara pravo zaposlenog na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu. Saglasno navedenom, zaposleni ima pravo na bezbednost i zaštitu zdravlja na radu, u skladu sa zakonom, a poslodavac je dužan da organizuje rad kojim se obezbeđuje zaštita života i zdravlja zaposlenih, u skladu sa posebnim zakonom i drugim propisima. Odgovornost poslodavca prema navedenoj odredbi Zakona o radu može biti posledica povrede na radu. Pod povredom na radu podrazumeva se povreda koja je uzročno vezana za obavljanje poslova i zadataka povređenog radnika, a odgovornost poslodavca za naknadu štete zaposlenog zbog povrede na radu zavisi od osnova i uslova odgovornosti. Osnov odgovornosti je krivica poslodavca za štetnu radnju ili propuštanje preduzimanja radnje, rizik od opasne stvari čiji je imalac poslodavac ili rizik od obavljanja opasne delatnosti kojom se poslodavac bavi. Krivica poslodavca se pretpostavlja, a pošto se radi o oborivoj pretpostavci poslodavac može dokazivati da je šteta nastala bez njegove krivice, a što u ovom slučaju poslodavac nije dokazao.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe i utvrđeno činjenično stanje, po oceni Vrhovnog suda, pravilno je prvostepeni sud utvrdio da postoji uzročno-posledična veza između štete koju je tužilac pretrpeo i odgovornosti tuženog, s obzirom da je do povređivanja tužioca došlo u vezi sa radom kod tuženog, odnosno prilikom obavljanja redovnih poslova tužioca. Činjenica da se vozilo – kamion na koji je tužilac vršio utovar i na kome je došlo do pucanja vazdušnog jastuka, ne nalazi u vlasništvu tuženog, već drugog pravnog lica „LTD LOGISTTIC“ doo, ne oslobađa tuženog odgovornosti za štetu koju je tužilac pretrpeo, s obzirom da je tuženi sa navedenim pravnim licem imao zaključen ugovor o organizovanju prevoza, u čemu se i ogleda uzročno-posledična veza između obavljanja delatnosti, odnosno opasne stvari i nastale štete, zbog čega su navodi žalbe tuženog da nije odgovoran za nastalu štetu neosnovani. Pravilno je prvostepeni sud zaključio i da ne postoji doprinos tužioca nastanku štete, jer je kritičnom prilikom nosio zaštitnu opremu propisanu od strane Agencije za zaštitu na radu. Prilikom odlučivanja o visini naknade za dosuđene vidove nematerijalne štete prvostepeni sud je imao u vidu sve okolnosti pod kojima je tužilac povređen, kao i intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha, te je pravilno odmerio visinu naknade štete primenom kriterijuma koji su propisani članom 200. stav 2. ZOO.

S obzirom na izneto, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, kao u stavu drugom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji pa mu, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP pripadaju na ime sastava žalbe od 02.03.2022. godine u iznosu od 18.000,00 dinara, kao i troškovi na ime sastav a revizije u izsnosu od 18.000,00 dinara, odmereni primenom Tarife o nagradama i nakandama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 37/21), dok tužiocu nije dosuđena naknada troškova na ime sudskih taksi, jer zahtev za naknadu tih troškova nije opredeljen u skladu sa članom 163. stav 2. ZPP.

Sa iznetih razloga Vrhovni sud je primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić