Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci AA, VV i GG su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, 87/18 i 18/20) i našao da je revizija tužilaca AA, VV i GG osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na kome je zasnovana pobijana presuda, tužioci su, u utuženim periodima, bili u radnom odnosu kod tužene i raspoređeni na poslovima ... u MUP PU .... U periodu utuženja, tužioci su bili radno angažovani i morali da putuju od mesta prebivališta do mesta zaposlenja i to tužilac AA na relaciji ..., tužilac VV na relaciji ... i tužilac GG na relaciji ... U istom periodu nisu podnosili zahtev u internom postupku tuženog za evidenciju i isplatu troškova prevoza do mesta rada i obrnuto. Visina neplaćenih naknada za prevoz svakog od tužilaca utvrđena je na osnovu rezultata veštačenja obavljenog od strane sudskog veštaka ekonomsko - finansijske struke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da svakom od tužilaca za utužene periode isplati naknadu troškova za prevoz za dolazak na rad i odlazak sa rada prema iznosima utvrđenim veštačenjem, nalazeći da pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno podnošenjem zahteva, već zasnovano na neposrednoj primeni zakona i podzakonskih akata, te da je tužena u obavezi da im iste naknadi. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbene zahteve tužilaca, nalazeći da, iako su putovali do radnog mesta, tužioci nisu podnosili pisani i potpuni zahtev tuženoj za priznavanje prava na naknadu troškova prvoza za dolazak i odlazak sa rada, niti su koristili zakonom predviđena pravna sredstva u tom postupku. Kako tužiocima pravo na naknadu ovih troškova nije priznato, to istu ne mogu tražiti u ovom sudskom postupku, pa su i njihovi zahtevi odbijeni.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se osnovano revizijom tužilaca ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tužioci su u spornim periodima, bili zaposleni kod tužene i imali su status državnih službenika, pa se o njihovim pravima na naknadu troškova vezanih za rad odlučuje primenom Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br.62/06, ... 99/14). Odredbom člana 37. stav 1. ovog Zakona, propisano je da državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, a stavom 2. istog člana određeno je da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju, propisuju Uredbom Vlade. Uredba Vlade koja reguliše ovu materiju je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br.98/07- prečišćen tekst), kojom je državnim službenicima na isti način priznato pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada (član 2. stav 1. tačka 1. Uredbe). Odredbom člana 3. Uredbe, propisano je da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Pravilna primena odredbe člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe, podrazumeva obavezu poslodavca da zaposlenima naknadi troškove prevoza u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom ili međugradskom saobraćaju, a da za priznavanje ovog prava nije kao uslov predviđeno obavezno podnošenje posebnog zahteva, već poslodavac ove troškove priznaje zaposlenom na osnovu njihovog prijavljenog prebivališta, odnosno boravišta.

S tim u vezi, tačni su navodi drugostepenog suda da državni službenici, u koje su spadali i tužioci, svoja prava ostvaruju pred nadležnim organom poslodavca, a povredu svojih prava štite u postupku predviđenom Zakonom o državnim službenicma - u upravnom postupku pred nadležnom žalbenom komisijom i Upravnim sudom. Međutim, u konkretnom slučaju tužioci tužbom ne traže priznavanje prava na troškove prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada, već naknadu štete u visini ovih troškova kojima su bili izloženi u spornom periodu, što u skladu sa odredbom člana 1. ZPP, jeste predmet sudske zaštite pred sudom opšte nadležnosti, pa njihov zahtev nije mogao biti odbijen iz razloga što nisu koristili pravna sredstva propisana odredbama koje regulišu upravni postupak i upravni spor.

Naprotiv, pravilno je zaključio prvostepeni sud da je pravo na naknadu troškova prevoza zasnovano na neposrenoj primeni odredbe člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 2. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, jer navedenim propisima nije predviđena obaveza zaposlenog da za ostvarivanje zakonskog prava na naknadu troškova prevoza podnosi poseban zahtev svom rukovodiocu. Rukovodioci organa imaju diskreciono ovlašćenje da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno ili da im ove troškove isplaćuju bez donošenja takvih rešenja, pa postojanje ili izostanak rešenja o priznavanju ovog prava, suprotno stanovištu drugostepenog suda, nije od uticaja na obavezu tuženog da zaposlenima isplaćuje troškove prevoza.

Imajući u vidu izneto, pravo koje zaposlenom pripada po Zakonu i navedenoj Uredbi nije moglo biti uslovljeno niti ograničeno, pa tužioci nisu bili u obavezi da tuženoj podnose zahtev za priznanje ovog prava, zbog čega im pravo na naknadu ovih troškova pripada, prema prisustvu na radu u navedenim periodima u visini utvrđenoj veštačenjem, a kako je to svakom od tužilaca i dosuđeno prvostepenom odlukom.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužioci su uspeli u postupku po reviziji, pa im, primenom člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 36.000,00 dinara za sastav revizije od strane advokata, odnosno u visini od 18.000,00 dinara uz uračunato uvećanje od po 50% za svakog narednog tužioca, na osnovu Tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12...37/21). Troškove sudskih taksi za sastav revizije i za odluku po reviziji, tužioci nisu opredeli, pa im isti nisu priznati.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić